Radno i socijalno pravo

С. Марковић: Запослени као интелектуални стваралац 355

је њен стваралац. Тако конципиран модел "интелектуалне својине" је међу крупнијим · тековинама · либерално-индивидуалистичке идеологије просветитељства ХУШШ века и представља једну варијацију схватања о својини као природном праву.) На том концепту ништа не мења чињеница што је интелектуална творевина настала у радном односу. Предузеће, одн. послодавац није интелектуални стваралац, те не може имати право на интелектуалну творевину.

Ствари се додатно компликују кад се узму у обзир бар још две околности:

Једна је везана за чињеницу да право интелектуалне својине има за претпоставку могућност идентификације субјекта који је стваралац одређене интелектуалне творевине) Иако је неспорно да је интелектуално стваралаштво лични психички чин, тешкоћу представља разграничење оних интелектуалних активности које су допринеле настанку интелектуалне творевине (нпр. искуство и знање претходника, усмеравање рада, пружање савета и сл. од самог креативног чина.) Ова тешкоћа је посебно карактеристична за интелектуално стваралаштво у радном односу, које често одликује тимски рад, усмеравање од стране послодавца и утицај одређених стваралачких стандарда који чине елеменат традиције радног колектива. Изложене чињенице представљају елементе за аргументацију по којој се питање права на интелектуалну творевину створену у радном односу мора решавати на принципима радног права."

Као притивтежа томе, стоји околност да у природи радног односа није обавеза запосленог да створи одређену интелектуалну творевину, већ да ради на њеном стварању. Тако, неуспех у настојању да се створи одређени проналазак, одређено ауторско дело и сл. није повреда радне обавезе. Отуда, настанак интелектуалне творевине увек јесте ванредни догађај у процесу рада, и може се приписати само креативном субјекту, а не материјалноорганизационом амбијенту који је обезбедио послодавац. Ето једног од

4) Заштита интелектуалне својине данас представља неспоран међународни стандард у области права човека. Види нпр. чл. 27, ст. 2. Универзалне декларације о правима човека.

5) Уколико их има више (коаутори, супроналазачи), они су суносиоци јединственог субјективног права интелектуалне својине.

6) О томе у области патентног права види детаљније у Марковић, С: Патентно право, Београд, 1997, стр. 140-142.

7) Одраз тог схватања представља институција тзв. заводског проналаска, какав је постојао у чл. 16, ст. 2 нашег Закона о патентима и техничким унапређењима из 1964. године. Реч јео проналаску који је створен у толикој мери заједничким радом, искуством и праксом у предузећу, да није могуће утврдити једно или више лица као проналазаче. Види Верона, А.: Право индустријског власништва, Загреб, 1978, стр. 71.