Radno i socijalno pravo

66 М. Врањеш: Финансирање социјалног осигурања

Мањи је број земаља – чланица ОЕСР-а које социјално осигурање финансирају из наменских пореза. Овај модел финансирања социјалног осигурања данас је у примени у Данској и Финској. Примера ради, у Данској нема директних социјалних котизација и социјално осигурање је фискализирано. Због тога ова земља мора да има значајне фискалне приходе. Отуда у Данској постоји велики број индиректних пореза.

На крају су оне земље које немају наменске изворе финансирања социјалног осигурања, дакле, ни наменске доприносе, ни наменске порезе. Оне социјално осигурање финансирају искључиво из фискалних прихода, односно из буџетских средстава. У ову групу земаља спадају Аустралија и Нови Зеланд.

Да ли на подручју финансирања социјалног осигурања треба применити модел обавезног социјалног осигурања или буџетске трансфере' Предност треба дати моделу обавезног финансирања социјалног осигурања са наменским изворима финансирања. Као главни разлози за то наводе се природа и карактер савременог социјалног осигурања; “обавезност (обавезно учествовање); висина накнада (корист) и права на те накнаде, зависно од претходног доприноса корисника; право на накнаду остварује се настанком неког догађаја: незапослености, болести или пензионисања; трансфери, односно накнаде по основу социјалног осигурања нису условљени имовинским цензусом, него се остварују аутоматски по настанку неког догађаја“ );1) сигурност да ће средства прикупљена путем доприноса за социјално осигурање бити заиста употребљена за те сврхе. Међутим, наводе се и разлози за употребу буџетских трансфера, посебно ако постоје економски и друштвени проблеми (велика незапосленост и сл.).

Пошто се социјално осигурање данас у највећем 6 броју земаља ослања на ненаменске изворе финансирања (доприноси за социјално осигурање) та издвајања (доприноси за социјално осигурање) утврђују се зависно од очекиваних накнада из социјалног осигурања, ваља нешто рећи о наменском финансирању и о инструменту доприноса за социјално осигурање.

Наменско финансирање је шире повезано са начелом корисноти, чије изучавање почиње појавом модерне теорије јавних добара током 50-тих година овог века. Представници теорије јавних добара cy E.Lindhal u K. Wicksell, mpenски економисти. Суштина њиховог модела је у укључивању јавних добара у нормативну теорију ефикасног коришћења извора, а који су до тада били резервисани за приватна добра, као и да прибављање јавних добара захтева политички или буџетски поступак. Другим речима, постоје јавна добра и јавни избор као и економика јавних добара. Наиме, показало се да се услови Паретове ефикасности могу применити како на јавна добра, тако и на приватна добра, иако са нешто другачијом формулацијом. Дефинишући јавна добра као добра чија употреба од стране једних не искључује употребу од стране других, Гапдћа] је доказао да ефикасно прибављање, посматрано у аналогији с тржишним процесом, захтева да потрошачи понуде да ће учествовати у сношењу цене, тако да делови терета износе 100%. Дакле, прибављање јавних добара

1) H.S.Rosen, Public Finance, Inwirin, 1988, erp. 194.