Radno i socijalno pravo

М. Врањеш: Финансирање социјалног осигурања 67

треба да буде у односу са корисношћу оних која та јавна добра користе. Услов за то је изједначавање маргиналних стопа супституције у производњи са збиром маргиналних стопа супституције у потрошњи. На тај начин је у строгом облику дефинисана природа јавних добара и њихово ефикасно прибављање. Прибављање јавних добара није могло успешно обезбедити тржиште, које искључује оне који не плаћају. Такво искључење потрошње која није приватна не би била ефикасна. Проблем је у “недељивошћу јавних добара која су интегрално и у подједнакој мери доступна свим корисницима. Због тога појединачни удео у коришћењу и трошак тог коришћења код јавних добара није могуће утврдити. Другим речима, коришћење ] јавних услуга не може се ограничити само на“ чиста. "јавна добра због присуства мешовитих јавних добара која производе тзв. “екстерне ефекте“, као што је и сасвим извесно постојање неконкурентности потрошње јавних добара и скривање преференција корисника за јавним добрима. По Глпдћајџ, номинални доходак појединца, а не његов укус, одређују маргиналну корисност јавних услуга. У том смислу, пропорцијално опорезивање апроксимира цену јавних услуга које користе сви грађани. Међутим, ако је доходовна еластичност таквих услуга већа од један, оправдано је прогресивно опорезивање. У/лескзе! је опортунитентну цену јавних услуга потражио у адекватном механизму политичког одлучивања. По њему сваки програм јавних расхода мора да буде заједно с предлогом како финансирати тај програм. Тако су обе стране буџета повезане, с тим да се имало у виду опорезивање према користи. Он је још упозорио да би опорезивање у складу с интересом потрошача било праведно, мора претпоставити праведну расподелу дохотка пре опорезивања. Уз ту претпоставку порески систем може се организовати у смислу опорезивања према користи коју порески обвезник има од јавних власти. На основу ове анализе произилази закључак да природа јавних добара захтева јавни сектор који ће обезбедити ефикасно коришћење средстава.2)

Везивање јавних прихода за специфичне јавне расходе изведено је из примене начела корисности у опорезивању. Наменски јавни приходи нису цена јавних услуга, али јесу нешто између те цене и општег наменског опорезивања, претендујући да барем донекле обухвате оно прво. Код наменског опорезивања имамо елеменат противчинидбе, због чега га аутори у потпуности не одбацују. Поред тога, корисност наменског опорезивања значајна је и са становишта једнакости и ефикасности у опорезивању. На крају, пошто постоје разлике у преференцијама корисника за јавним добрима, рационално регулисање потрошње за јавним добрима подразумева наменско опорезивање. Наравно, постоје и разлози против наменског опорезивања.

Када је реч о инструменту доприноса,3) треба истаћи да су широк развој свеобухватног социјалног осигурања током 50-тих година пратили

2) Richard A. Musgrave: Fifty years of Public Finance, Detroit, 1987.

3) Bune o доприносима види: др Миле Врањеш, Инструмент доприноса у страној финансијској теорији и пракси, Финансије, Београд, бр. 7-8/81 и др Миле Врањеш, Доприноси у Југославији - финансијска теорија и пракса, “Привредни преглед , Београд, 1981.