Radno i socijalno pravo

44 В. Поповић; Заштита права запослених у поступку пред судом

С обзиром на: изражено схватање о временски ограниченом дејству приговора, захтев запосленог да буде враћен на рад и онда када је одбијен захтев за поништај одлуке о престанку радног односа, нема основа у одредби члана 100. ЗОРО РС само зато што о приговору није одлучено. Утврђујући да је одлука о престанку радног односа законита, осим права на накнаду штете о чему је било речи, не даје могућност запосленом за успостављање било каквог радног статуса у поступку пред судом и такав захтев треба одбити.

Уколико је тужбу запослени поднео неблаговремено, у тој ситуацији сви захтеви који имају статусни карактер, деле исту судбину, а то значи да је истовремено наступила преклузија и поводом захтева за поништај одлуке о престанку радног односа и захтева за враћање на рад до доношења одлуке о приговору, јер је и тај захтев запослени био дужан да поднесе суду у законском року.

На исти начин треба поступити и када се ради о престанку радног односа по основу дисциплинске одговорности.

Када су у питању спорови који су настали применом одредаба Закона о радним односима у посебним околностима, треба подсетити да је у члану 12. тог закона регулисано да приговор поднесен против одлуке о престанку радног односа не задржава извршење првостепене одлуке. Тиме је искључен суспензивни карактер приговора због чега доношењем првостепене одлуке наступају и све правне последице те одлуке, па и оне које се тичу могућности враћања на рад до доношења одлуке о приговору односно утврђивању постојања радног односа.

Када је запослени после правоснажно окончаног поступка, у коме је тражио само поништај одлуке о престанку радног односа, посебном тужбом тражио враћање на рад само зато што о његовом приговору није одлучено или је поднео захтев да се утврди да је у радном односу, треба поступити на начин предвиђен одредбама члана 83. Закона о основним правима из радног односа и члана 76. и 87. ЗОРО РС, јер је и у овим ситуацијама запослени био дужан да се првенствено врати надлежном органу послодавца, а потом, ако је одлуком незадовољан или ако о његовом захтеву није одлучено у законском року од 30 дана, да се у наредном року од 15 дана обрати тужбом суду.

Уколико запослени није поступио на изложени начин тужбу треба одбацити као недозвољену.

Ако запослени после подношења приговора против одлуке о престанку радног односа о коме није одлучено у законском року, тужбом тражи само враћање на рад, а није покренуо поступак ради поништаја те одлуке, а послодавац му ускраћује право на рад, има могућности да то право (враћање на рад) штити и у поступку пред судом. Међутим, и тада је дужан да такав захтев поднесе у законском року. Тај рок се има определити према