Radno i socijalno pravo

В. Поповић: Заштита права запослених у поступку пред судом 47

Карактер судске одлуке

Заштиту права из радног односа у спору пред судом запослени остварује пресудом којом се оцењује законитост одлуке надлежног органа послодавца или пресудом којом суд коначно решава спорни однос (спор о законитости и спор пуне јурисдикције).

Суштина разликовања карактера судске одлуке у радним споровима не произилази из Закона о парничном поступку, нити материјалних прописа којима су регулисана питања заштите права запослених из радног односа, већ та разлика произилази из природе спорног односа о коме се суди.

Код оцене законитости одлуке надлежног органа послодавца суд испитује правилност примене прописа (закона и колективних уговора), као и истинитост чињеница на којима се побијана одлука заснива. Таквом пресудом суд не налаже чињење, већ само утврђује да ли је поводом захтева запосленог или овлашћеног органа којим се иницира одређени поступак, правилно примењен одговарајући пропис. За такве пресуде се каже да нису донете у спору пуне јурисдикације, јер у споровима за оцену законитости суд има само касаторну улогу да поништи или укине незакониту одлуку.

Међутим, постоје и спорови о законитости зш сепеш5, у којима суд оцењује законитост оспорене одлуке послодавца, али и налаже одређену чинидбу уколико је такав захтев постављен. Таква судска одлука појављује се у спору покренутом ради поништаја коначне одлуке о престанку радног односа или о распоређивању запосленог, као и у стамбеним споровима. То практично значи да суд кад оцени да је спорна одлука послодавца незаконита, исту поништава и истовремено налаже послодавцу да донесе нову одлуку у складу са ставом израженим у судског одлуци.

У спору пуне јурисдикције суд суди када су у питању захтеви који се односе на новчана потраживања: зарада, накнада зараде, накнада штете, јубиларна награда, накнада за службена путовања и сл.

Досадашња судска пракса је наведену поделу поштовала, а нема разлога да то не чини и убудуће, имајући у виду да се новим прописима није изменио карактер судске одлуке у радним споровима.

Изузетно је суд другачије поступао и то онда кад је овлашћени орган послодавца, злоупотребљавајући свој положај органа који у поступку интерне заштите искључиво одлучује о правима запослених, упорно доносио одлуку којом очигледно повређује права запосленог, не поступајући по примедбама суда из пресуде којом је поништена одлука истог тог органа. То се нарочито дешавало код стамбених спорова кад надлежни орган послодавпа доноси одлуку о додели стана у закуп или о додели кредита за стамбену изградњу запосленом који нема приоритет и тиме, и поред судске одлуке којом је ранија расподела поништена, на незаконит начин онемогућава за-