Radno i socijalno pravo

могу се озбиљније решавати без солидне материјалне потпоре, која се обезбеђује у условима стабилног и успешног пословања.

Савремене технологије штеде људски рад, што је велики напредак у погледу хуманизације услова рада. Међутим, све већи притисак међународне конкуренције, уз делимично ослабљену позицију синдиката, у извесној мери обесхрабрује раднике да инсистирају на повећању надница, односно месечних зарада. У условима сталног пораста продуктивности и глобалне ефикасности, присвајање енормних профита од стране мањег броја појединаца и упорно задржавање релативно скромних примања радника на истом нивоу, представља грубо нарушавање успостављених односа у расподели и врло лако може изазвати веће социјалне, па чак и политичке немире на ширем међународном плану.“ Тога морају бити свесни не само послодавци и њихова удружења, него и савремени менаџери, који најчешће управљају процесом рада. Ма колико да је ослабила позиција синдиката је таква да он готово увек може мобилисати критичан број радника, организовати штрајк и предузети друге облике економског и другог притиска на послодавца, поготово ако се радници увере да им се неоправдано или неправедно умањује зарада. И радници који нису синдикално организовани, у таквим приликама, радо се одазивају позиву за учешће у некој од директних колективних акција.

Послодавци, а делимично и менаџери, не могу бити толико привилеговани да сами присвајају баснословне профите који се обезбеђују порастом продуктивности рада. Они нису богомдани да сами уживају у благодетима економског прогреса, јер су за његово настајање заслужни и радници, као и претходне генерације, тим пре што су техника и технологија, ма колико биле савршене, неупотребљиве без помоћи човека и без искуства стеченог од ранијих генерација. Да није армије запослених економског прогреса не би ни било. Пред савременим послодавцима се, због тога, намеће не само практично него и морално питање: да ли су спремни да се одрекну дела високих профита у корист радника или су, уз велики ризик, решени да задрже постојећи, мање-више, скроман ниво зарада запослених.

Време ће показати да у економском благостању не треба да учествују само привилеговани слојеви друштва, него, колико-толико и остале категорије становништва, а нарочито запослени, То је

‘ Др Б. Стојановић, Савремени изазови економике, Економска теорија у транзицији, Економски факултет, Београд, 1997, стр. 45.

98