Radno i socijalno pravo

Златибор 2005 Тенценције у развоју радног и социјалног права

ће бити постављен. Творац овог схватања је Леон Диги (Леон Дугушт). Он се супростављао дилеми према којој би акт постављења морао имати значај уговора или једностраног акта. Овде уговора нема: "јер недостаје сагласна измена пристанака са утврђивањем предмета уговора, односно недостаје субјективна правна ситуација". Између државе и службеника не настаје однос повериоца и дужника. (И. Крбек). Пошто је правна ситуација службеника објективна то је постављање службеника услов да би се она применила на конкретно лице. Акт о постављењу није ни једнострани акт. По Дигију управни акти су једнострани и двострани. Код једностраних делује само воља државне власти. Код двостраних потребно је и суделовање неког појединца. Акт о постављењу није једнострани акт, јер су за његово постојање потребне две воље онога који поставља и онога који се поставља. Дакле, Диги одбацује и једну и другу варијанту и сматра да овај акт припада групи тзв. плурилатералних аката. У ову групу аката спадају: уговор, акт-колектив (Гасје-соПесне и акт-веза (Гасјелшноћ). Остаје, дакле, да се акт о постављењу сврста у акт-колектив или акт-везу (унију). Диги је сматрао да је акт постављења један колективни акт (А. Балтић). Акт-колектив је такав акт код кога нема конвенције већ једна сума једносрано изражених воља. Као пример овог акта наводи се изборна операција. Овде акту претходи плуралитет унилатералних воља без међусобне везе. Воље чине јединство из разлога што имају исти објект, исти мотив и исти циљ (И. Крбек). Код уговора се слажу две воље, с тим што свака од њих има различит објект и одређене су различитом сврхом. Стране се налазе у различитим правним ситуацијама и њихови интереси су супротни, једна је поверилац друга је дужник. Сваки уговор јесте конвенција (споразум) али многи споразуми нису уговори, него уније. Самим тим што постоје две воље, то још по Дигију не значи и да постоји уговор. Две или више особа ступају у међусобни однос и слажу се о некој тачци, но овде још не настаје однос дужника и повериоца, већ само објективна правна ситуација, статус (И. Крбек).

Овде су воље уперене на исти објект али имају различите сврхе. Као типичан пример наводи се колективни уговор о раду,

Друго схватање у оквиру ових теорија је схватање УУ. Јелинека. Овај писац акт наименовања посматра као двострани управни акт. То је према његовом схватању акт који за своју пуноважност захтева учешће воље појединца. Воља појединца је основни елемент у стварању овог ак-