Radno i socijalno pravo

РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

1995. закључује се први „европски“ „Оквирни колекшивни уговор о породиљском одсусшву“, а затим је уследило и закључење „Оквирног колекшивног уговора о раду са непуним радним временом“ (1997) и „Оквирног колекшивног уговора о раду на одређено време“ (1999). Закључиле су их „репрезентативне“ организације социјалних партнера на нивоу Уније – „Унија конфедерација индустријских послодаваца Европе“ – ОМЕСЕ, „Европски центар јавних предузећа“ – СЕЕР и „Европска конфедерација синдиката“ – ЕТОС. Касније се овим субјектима придружило и ЏЕАРМЕ – „Европско удружење малих и средњих предузећа“.

Поменути колективни уговори трансформисани су у директиве (Дир. бр. 36/94, бр. 97/81 и бр. 99/70), тако да су постали обавезни на целој територији Заједнице. Поред тога, године 2001. закључује се „Оквирни колекшивни уговор о раду уз помоћ информационе шехнологије“ (гејеуогк), и августа прошле године (2004) „Оквирни колекшивни уговор о сшресу на раду «36 Уз ове, „опште“ колективне уговоре, који се односе на све запослене, на европском нивоу закључују се још и грански и вишерегионални колекшивни уговори U колекшивни уговори компанијског шина (за мултинационалне компаније.“

И поред великог напретка у овој области, постоји један ограничавајући фактор за европско колективно преговарање. То је чињеница да су из тог процеса изузете плате, које традиционално представљају најважније питање колективног преговарања у националним системима.“

Субјекте европског радног права можемо поделити у две групе. Једну чине његови оносиоци, а другу адресаши. Кључну улогу у доношењу комунитарних аката имају најважније институције Уније – Савет министара, Европска комисија и Европски парламент. Адресатши, тј. они којима је упућено то право су: државе чланице, правна и физичка лица, као и организације запослених и послодаваца.“ Поред њих, значајну улогу имају поједина тела, односно комитети Уније, као што је „Комшиеш за запошљавање“ (тело саветодавног карактера чији је задатак да помаже Савету у овој области) и „Комитеш за социјалну сигурност“ (трипартитног карактера, са задатком да уна-

36 Будући да се процењује да 28% запослених у Унији пати од хроничног стреса. Видети пропратни материјал уз овај колективни уговор.

Године 2000. било их је 22, а закључени су углавном од стране „европских савета рада“ (тела за партиципацију која се обавезно установљавају у компанијама које делују унутар више земаља Уније). Поменути споразуми имају различите називе, као нпр. „социјална повеља“, „оквирни споразум“, „колективни уговор“, „кодекс етике“, „кодекс понашања“, „заједнички споразум“. Неки мање, а неки више личе на класичне колективне уговоре (нпр. споразуми закључени за „Еогд“ и „Генерал Моторс“ имају највећи степен конкретности и обавезности, па су најближи колективним уговорима). Видети више: Матк Carley, Bargaining at European Level? Joint texts negotiated by European Works Councils, European Foundation for the Improvement of Living and Working Сопашопз, РибИп, 2001, стр. 15, 29. О колективном преговарању у ЕУ видети више: Р. Блаинпаин, оп. цит, стр. 417; Е. 57узсхстак, оп. цит, стр. 35; Б. Лубарда, стр. 323–332.

МЕ. 57узстстак, оп. цит, стр. 41.

2 Видети више: Coopers & Губгапа, оп. цит, стр. 1; Б. Лубарда, стр. 27, 101–109.