Radno i socijalno pravo

РАДНО И СОЦИЈАЛНО ПРАВО

правоснажном судском одлуком, послодавац је дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговором о раду и уплати доприносе за обавезно социјално осигурање. Накнада штете умањује се за износ прихода који је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа (чл.191 ст.3 Закона). Одредбама чл.191 ст.4 и ст.5 Закона о раду, предвиђена је могућност одређивања накнаде штете од стране суда запосленом у износу од највише 18 зарада, односно 36 зарада које би запослени остварио да ради. Дакле, Закон о раду регулише питање накнаде материјалне штете за случај незаконитог отказа уговора о раду. Овим законом није предвиђено право запосленог на накнаду штете због повреде угледа, части и права личности.

Истина, одредбама чл.200 ст. Закона о облигационим односима предвиђена је могућност да појединац тражи накнаду неимовинске штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа, части или права личности.

Могћност накнаде поменутих видова нематеријалне штете предвиђена је и одредбом чл.198 ст.1 Закона о облигационим односима. Не постоји посебно правно схватање Врховног суда Србије, нити закључак о накнади нематеријалне штете поводом незаконитог отказа уговора о раду.

11. Питање;

Да ли се по основу накнаде за минули рад може исплаћивати више од 0,4% уколико се то предвиди у колективном уговору 7

Одговор:

Према одредби чл.108 ст тач4 Закона о раду (Сл.гласник РС бр.24/2005 и бр.61/2005) запослени има право на увећану зараду по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада остварену у радном односу on 0.4% од основице. Закон о раду не даје могућност за одређивање другог процента већег или мањег од оног који је утврђен законом.

Према томе ни појединачним колективним уговором се не може предвидети увећана зарада у већем износу од поменутог за сваку поменуту годину рада остварену у радном односу.

Право на увећану зараду утврђену општим актом и уговором о раду према чл.108 ст.1 тач.1,2 и 3 запослени може остварити за рад на дан празника који је нерадни дан најмање 110% од основице, за рад ноћу и рад у сменама ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде најмање 26% од основице и за прековремени рад најмање 26% од основице.