Radno i socijalno pravo

Златибор 2006 Промене у радном и социјалном законодавству

- Конвенција бр. 102 о минималним стандардима социјалног обезбеђења из 1952;

- Конвенција бр. 103 о заштити материнства из 1952; - Конвенција бр. 105 о укидању принудног рада из 1957;

- Конвенција бр. 111 о дискриминацији у погледу запошљавања и занимања из 1958;

- Конвенција бр. 135 о радничким представницима из 1971;

Конвенција бр. 131 о утврђивању минималних зарада из 1970;

- Конвенција бр. 144 о трипартитним консултацијама из 1976;

Конвенција бр. 155 о професионалној безбедности и здрављу из 1981;

- Конвенција бр. 156 о обавезама према радницима са породицама из 1981;

- Конвенција бр. 158 о престанку радног односа на иницијативу послодавца из 1982;

Ипак, наведене и друге конвенције које тангирају материју социјално-економских права су споро ратификоване међу земљама чланицама МОР-а. Реагујући на то МОР је усвојила Декларацију о основним принципима и правима на раду 1998. године, у потреби јачања нормативне подлоге наведених права. Истина, ова Декларација, по природи својој, представља "зоћ Ја" инструмент, јер не предвиђа никакву нову (у односу на дотадашње) надзорну шему у примени конвенција нити нове "санкције" у вези неспоровођења ратификованих конвенција.“

Такође, важно међународно утемељење социјално-економских права налазимо и у праву Организације уједињених нација (ОУН). Од њих издвајамо Универзалну декларацију о правима човека из 1948. године и Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима из 1966. године. Интересантно је указати на чињеницу да се и у овом делу међународног права инсталирање социјално-економских права одвијало споро. Наиме, сама чињеница да се о економско-социјалним правима говори у посебном документу, и то скоро двадесет го-

* Thidem, cp. 214.