Radno i socijalno pravo

Доц. др Зоран Радуловић, Драгомир Јанковић, Последице светске кризе на незапосленост у ЕУ, Радно и социјално право, стр. 39-59, ХТУ (2/2010)

обезбеђивањем средстава за егзистенцију било личну, било чланова породице који нису у тој могућности (уколико их уопште има), представља један од битних показатеља социјалне и економске развијености сваког друштва. Овим се не доводи у питање постојање и других карактеристика наведеног правног института, као што је, евидентно, психолошка компонента са јасним импликацијама по лица која су способна, желе да раде, а немају могућности за то.

Као једна од круцијалних и директних последица правног дејства, у упоредном праву, општеприхваћеног уставног начела права на рад појављује се тежња сваке државе да оствари тзв. пуну запосленост. У вези са тим, може се навести став проф. Тинтића који (додуше при разматрању питања престанка радног односа), је сматрао да „свака држава има задатак да подстиче запошљавање...“ 3 Наведени став је издржао пробу времена, јер су тзв. активне мере запошљавања постале саставни део свих програма влада и других највиших органа у савременим државама широм света.“ Дакле, како каже Б. Шундерић “циљ сваке економске и социјалне политике мора бити да што већи број лица (радноспособних) буду запослени, а не да примају престације по

принудни рад лица осуђених због кривичноправне одговорности има своје друштвено утемељење у преваспитању и ресоцијализацији, рад преко задруга (1,1 милијарда људи данас на овај начин обезбеђује своју егзистенцију, а овај зв. терцијарни сектор има већи годишњи обрт капитала него десет највећих мултинационалних компанија на свету заједно) и подстицајне мере, пре свега кроз пореске олакшице, које му обезбеђују скоро све земље света имају своје друштвено оправдање у омогућавању сиромашнијем делу становништва да дође до средстава која су му неопходна ради задовољења основних потреба, што значи да је примаран социјални, а не економски аспект. Посебна врста претходно наведеног радног ангажовања – рад преко студенских задруга има социјално оправдање у чињеници да је потребно да лица на школовању стичу радне навике како би се касније успешније и брже адаптирали на услове који постоје у процесу рада.

3 Н. Тинтић, Основи радног права, Загреб, 1955. година, стр. 173, и даље: „и да бар у извесној, друштвено прихватљивој и оправданој мери ограничи право послодавца да одлучује о престанку радног односа,“

4 Б. Шундерић, Економска и социјална права, Радно право и социјално осигурање, бр. 7-12/2005, Удружење за радно право и социјално осигурање, Београд, 2005, стр. |, у вези са наведеним износи став да: „Права која садрже овлашћења одређених категорија лица на материјално благостање названа су „права материјалног благостања“ која гарантује држава. Треба рећи да држава гарантује обезбеђење минимума благостања вођењем одређене економске (фискалне) политике која је заснована на прерасподели националног дохотка. Наиме, она пореским системом и другим финансијским инструментима прикупља средства у фондове (државне или јавних служби) и из тих фондова обезбеђује престације лицима која су социјално угрожена (нпр. старим, хендикепираним лицима итд.), него и престације чија је намена отварање нових радних места.“