Radno i socijalno pravo

Дарко Маринковић, Владимир Маринковић, Цивилизацијски смисао и суштина социјалних права, Радно и социјално право, стр. 55-76, ХУ (1/2011)

Међутим, све то не би могло дати жељене ефекте, уколико се не прошири на целокупни живот запослених и грађана, а то значи на сферу политичког живота друштва и развојне стратегије у целини. Није тешко доказати везу између висине зарада запослених у некој фабрици и укупног економског стања у друштву, између заштите на раду и заштите животне средине, између социјалне сигурност и права на запослење, односно обављање неке привредне активности која човеку омогућује пристојан живот, између права на заштиту здравља и укупних животних и радних услова, између права на слободан избор професије, професионални и стручни развој и система образовања и његове доступности свим друштвеним слојевима. Та повезаност процеса и односа у предузећу и друштву представља темељ новог, интегралног концепта и праксе социјалних права,која обухватају људски живот у целини, у свим периодима људског живота.

Неспорна је чињеница да социјална права имају своју економску, социјалну и моралну цену. Када је реч о економској цени, она показује тенденцију увећавања са економским и технолошким развојем друштва. То условљавају два разлога. Први је дисперзија социјалних права, односно стално увећавање њиховог броја и разноврсности. Може се рећи, да се на листу социјалних права, малтене свакодневно, додаје неко ново социјално право. Други разлог проистиче из економског и технолошког развоја друштва, односно чињенице да се сваког дана производе све веће количине материјалних добара, да се развијају нове људске потребе и нова материјална добра којима се ове потребе задовољавају. То омогућава и условљава подизање критеријума у области радних и социјалних права. Политичка економија деветнаестог века користи термин „минимална надница“, која покрива минималне потребе просте репродукције радне снаге радника и његове породице. Ток економских и друштвених збивања на почетку двадесетпрвог века, све више намеће потребу коришћења једног новог критеријума„цивилизацијског минимума“, који подразумева право запослених и грађана да живе на оном нивоу стандарда који је достигла савремена цивилизација. То не може више да буде минимална зарада, односно задовољавање основних потреба, већ право на квалитетан, достојанствен живот, који подразумева реалне могућности за запослење или бављење неком самосталном привредном активнођћу, право на пристојну зараду, на здрав живот, на пристојне услове становање, на заштиту здравља, на социјалну сигурност, на сопствено стручно и професионално

69