Ratnik

162 РАТНИК

122 француске и наше Шумадиске дивизије. Међутим ови губитци, нарочито наше Шумадијске дивизије која је пробила десни одсек З-ће бугарске дивизије, нису били тако велики, како их замишља бугарски приказивач. И док он претерује у томе, он у исто време наводи: да је немачко командовање направило огромну погрешку, што на тешко пролазном македонском земљишту, није створило стратегијске резерве, већ је све снаге разапело у кордонски распоред. Али, када се боље загледа у састав бугарско-немачке војске на Солунском фронту, види се, да су бугарске трупе, у ствари, чиниле тај фронт, те да је бугарска а не немачка врховна команда требало да ствара и стратегијске резерве, јер се тицало одбране на првом месту Бугарске а не Немачке.

Исто је тако фатална била и пасивност | бугарске армије, која је енергичним нападом у правцу од Струмског одсека могла да укочи напредовање нашег пробоја који се развијаше у долини Вардара. И овде ће кривица бити пре до Бугара но до немачког командозања. Јер наступање | бугарске армије спасло би, можда, цео фронт бугарски.

Сем тога, у П[ књизи има чланака: Из делашности наше иншендантуре у шоку прошлога рата. Гађање са артшиљеријском мерачком командом (извод из 5ећеззуогзећл Нг Фе Ат епе).

У одељку Рецензије и критика, приказује се књига ђ-штабног пуковника Д. Попова: „Ратне доктрине и наша ратна доктрина“ — 1920. г. Рацензент оспорава тврђење Д. Попова, да је у бугарској војсци била усвојена и кроз прописе спроведена „интелектуална доктрина“, он тврди, да бугарска војска није имала никакве доктрине. Цео закључак приказа своди се на то: ма каква да је доктрина, она треба исцрпно да искористи материјална и техничка срегства, уз високу при том још моралну снагу војске (бораца).

Правдајући директиву бугарске врх. команде за ноћни напад 16.-17. јуна 1913. год. на нашу војску, рецензент наводи, да она није израз воље за ратовањем, већ је она изражавала жељу да се створе велики инцинденти, успешни за бугарско оружје. Па ово је у ствари једно исто, Ми верујемо, да би рецензент В. Журнала другаче говорио о доктринској страни ове директиве, да је случајно успех „великих инциндената“ на Брегалници 1913 године био на бугарској страни.

Доказујући, даље, да ни кордонски распоред бугарских снага на Солунском фронту није израз никакве нарочите доктрине бугарске војске, рецензент наводи, да су за ово криви, опет, нико други него тадашњи себични бугарски савезници.

За све недаће бугарске криви су дакле савезници! Па зар ово није доказ о усађености ипак једне незгодне „моралне