Ratnik

– __ОЦЕНЕИПРИКАЗИ 149

Наш писац сматра Л—ву идеју за већу, и ако сасма није осведочен, да је продукт озбиљног расматрања у погледу на конкретну снагу, којг је стајала на расположењу. Чињеница је пак, што констатује и ђ. Биа, да се и сам Фалкенхајн у току операција почео приближавати освовној идеји Л., пренашајући тежиште операција на север.

Л—фу је при извођењу тих операција била опредељена доста скромна улога, коју је с успехом, по каткад и изишавши на општу корист из оквира датог му задатка, извршио. У својим успоменама Л. тврди, да се управо зато трудио, да извођење што боље спроведе, јер му је Врховна Команда план наметнула, док наш писац налази, да он није био у стању да угуши своју зловољу и да се потпуно покори.

Резимирајући целокупну делатност Л. на источном војишту, писац признаје, да је Л. и као командант армије и групе армија извршио све задатке, који су му били постављени, и то тако, да се боља решења скоро ни замислити не могу.

Природно је дакле било очекивати, што је после одступања Ф. Фалкенхајна са места начелника Главног Ђенералштаба, Л. заузео прво место у Врховној Команди. Л. процењује општу ситуацију, какву је затекао, врло неповољном, дочим је Ф. Фалкенхајн нормалном означује. Први рад који је Л. дочекао, била је војва против Румуније. Она је успела, и ако недостаје концепција коју смо до сад код Л. познавали и која је ишла за тим, да добије одлуку и да се не зауставља на по пута.

Вероватно је, да је Л. затекао већ готов план од свог претходника, али га није изменио било из куртоазије, било што му није више достајало времена за то.

После завршених операција на Соми иу Влашкој Л. добива времена, да се подробно упозна са целокупном ситуацијом. Прво му је питање требало бити, шта је управо циљ тога рата, јер је истом онда могао да оснива свој ратни план односно да постојећи ревидира. Определити циљ рату, чисто је ствар државника, вели писац, за што овај и сноси сву одговорност. Државник, Бизмарк, не само да је тако радио, него је тражио увиђај и у ратни план, па кад му се није свидео, одбацио га је. 1866 год. Бизмарку се не допадају Молткеове војне мере, које мисли предузети у случају, да Наполеон Ш. притекне тученим Аустријанцима у помоћ. За то Бизмарк, против воље Вврховне Команде, прекида рат са Аустрипом.

() оваким државницима и сличним чињеницама не чује се ништа, кад је Л. дошао на управу војске; на против, он је потпуно сам себи препуштен. Место да га је неко као извршујућег органа политике заклањао, њега су сви у њу гурали. Два су државника била позвата, да у овом моменту садејствују: