Ratnik

150 РАТНИК

Кнез Било, бивши канцелар, и велики адм. ф. Тирпиц, пошто су оба свесно радили, да се до дате ситуације дође. Али они су били уклоњени, а нови, безначајни и неупућени људи заузели су њина места.

Ни Л. не поставља себи питање, да ли је вођење рата рационално по Немце и да ли не би требало настојати, да га што брже ликвидира. Њега првенствено интересује, како да осигура за рат потребна средства: људство и материјал. Централизацијом продукције и увођењем државне контроле над радом. он успева, да у главном покрије материјалне потребе. Реформе за допуну војске са људством већ су слабије резултате донеле. Место да је проширио општу војну обавезу, он се задовољава са законом о обавези цивилног особља за споредне војне послове. Л. сам назива овај закон недовољним и несретним, објашњавајући нам, зашто га је примио. Анонимни нас писац убеђује, да би му тадање министарство и сабор био. одобрио и друге радикалније мере, да их је само тражио. Али том би приликом морао отворено да прикаже народу праву ситуацију, чега се највише плашио и чему је жртвовао овај пут и бољу допуну војске људством. Прво време на положају врховног војсковође Л.је сконцентрисао сву своју наду и све своје мисли на сумаренски рат. Морнарички су га стручњаци убедили, да ће сумаренски рат за 6 месеци приморати Енглеску да потражи мир. Од тог времена Л. изглед», да је занемарио сувоземну војску, он се држи дефанзивно, како на западу тако и према Русима.

После П. Сочанске битке, Аустријанци га скоро приморају, указујући на немогућност да се и даље одрже у досадашњим положајима и тако сачувају Трст, да учествује у краткој офанзиви против Италије. Јединствено вођена, ова војна доноси неочекиване локалне успехе. Само из начелног опре– дељења Л-а да остане у дефанзиви, може писацда појми, да су ти успеси остали стратегијски неискоришћени, премда су се пружиле неограничене могућности са изгледом на највећи успех.

Сумаренски рат је у почетку застрашио био Антанту. Гроф Чернин тврди, да су сумарени у Енглеској током 1917. године створили расположење, које се могло искористити да се рат доконча.

Немачка Врховна Команда и дипломација пропустиле су ову прилику, која се није више указивала.

Крајем 1917. године Л. долази до убеђења, да ће Антанта паралисати нападе сумарена. Л. је тада логично требао изгубити сву наду на победу, да му догађаји у Русији, за које тврди да их пре јесени 1917. нико није могао предвидети, нису пружили могућности, да у пролеће 1918. годуне покуша срећу