Ratnik

ОЦЕНЕИ ПРИКАЗИ 151

са великим нападом у Француској. Зиму 1917—1918. искоришћује за интензивне тактичне и оперативне припреме.

Из изложеног дејства Л-а, а на челу Врховне Команде, писац нигде не разабира оно што је морало бити идеја-во– диља Л-ог рада: положај Немачке у свету. О економско-политичким и војно-политичким проблемима Л. ништа не говори. На први поглед изгледа, да је Л. примио од својих претходника као. необориву чињеницу, да су Французи главни непријатељи, а Француска главно војиште. Он ово истиче, али исто толико пута при том себи противречи. Тако наводи, у својим успоменама, да је слом македонског фронта донео одлуку и да је бугарски начелник ђенералштаба скривио, што су централне силе побеђене.

Л. није схватио, да су непријатељи могли победити Немачку у Француској, али не и обратно.

Никаква немачка победа у Француској није била у стању да примора Енглезе и Америку, да склопе мир. Л. није учио, да су ове две државе главни и најважнији непријатељи Немачке. Он их није процењивао по њиној светско-политичкој значајности, него само по томе, колико су дивизија имали и колико су материјала лиферовати могли. Важнији од победе над Французима био је за Немачку слом непријатељске блокаде. Ово постигнути, тргбала је бити прва и главна задађа Врховне Команде.

Прво срество били су сумарени, а пошто су се они недовољним показали, преостало је — према пишчевом убеђењу — само угрожавање енглеских интереса у Индији, том најосетљивијем делу енглеске империје. Прилика за оваки подхват указала се кад је с Русијом мир закључен. Писац мисли, да су Немци могли са бољим поступањем задобити Русе за заједничку војну против Енглеске у Индији. Да Л. није то схватио, доказ је писцу, да није био државник-стратег вишег стила нити војсковођа светског полета, као Цезар и Фридрих Велики.

Стављајући се на гледиште Л-а, да је Француска главни непријатељ, писац истражује: у колико је он схватио и како је изводио овај скучени задатак једног војсковође.

Ту му најпре пребацује, да није појмио, да је талијански фронт само једно продужење француског. После победе код, Капорета и слома талијанске војске, писац држи, да су се операције требале продужити кроз Ломбардију преко Западних Алпа до у Јужну Француску. Перспектива, која се писцу одавде отвара, чисто га опија.

Сличну замерку чини Л.-у и ђенерал Краус у својој књизи» „Узроци нашега слома.“ Краус, који је имао великог удела у тој војни, не може да појми и да опрости Л., што се задо-