Ratnik

122 РАТНИК

јесте држава; она треба да му замењује све; сем државе ништа друго не треба за њ да постоји.“

А да би се избегло, да се ове везе, поред свих прописа, и даље одржавају; да би као нека гвоздена завеса одвојила операцијску војску од оног што ми данас зовемо дубоком позадином, они су имали нешто јаче него што је наша модерна цензура:

„Кад ваша војска буде ван граница, затварајте све путеве који воде њој, не трпите ни да се дописује, ни да се примају вести,“

Јер, при овом питању о општем интересу, који је тачка окретница целог рата, управљачи се осврћу на најразноврсније побуде свих радњи, било да су оне личне, биле да су заједничке.

„Не заборавите никад, каже Сун-Це обраћајући се гене– ралима, да водећи рат ви браните иитересе нације а не своје личне.“

"_ Чему Се-Ма додаје:

„На угрожавање неколико живота треба се одлучити само ради очувања живота јелног много већег броја: мир неколико појединаца треба пореметити само ради безбедности јавног спокојства; појединцима треба нанети штете само ради добра расе...“

Треба штедети привашне иншересе и ублажити зла раша. — Али ако је потребно жртвовати интересе појединаца да би се спасли државни, то треба чинити имајући у виду зла која намеће рат, то јест, свести тачно жртве на оно што је неминовно потребно.

„Човек, вели Се-Ма, јесте нешто, што је најдрагоценије на свету: треба штедети његову кр«, треба скратити његове муке; дакле, не треба рат продужити...“

„Бити према свом непријатељу годинама у напрегнутој приправности, пише Сун-Це, или на силу ратовати, то не значи љубити свој народ...; сви трошкови, све муке, сви радови, сви напори од неколико голина, најчешће не воде ни чему другом, чак и га саме победиоце, до оном једном дану триумфа и славе, на којем су победили,“

Овај ђенерал даје нам, у осталом, и опис ратних зала, који изгледа као да је написан колико јуче:

„Све ће бити у покрету и вреви: градови и села из којих сте отргли људе што састављају ваше трупе; засеоци и поља. одакле сте повукли своју храну и с“а довозна срества; дру-мови пуви народа који иде. и долази, све се то збива само по цену очајања многих породица, по цену необрађених поља и огромних трошкова за државу. Седам стотина хиљада домова остављених без својих старешина или хранитеља, одједном