Ratnik

130 __РАТНИК

Нападачу је била највећа брига, како ће погодити и савладати браниочеву артиљерију, заклоњену и невидљиву. Пропитивања, отпочета још пре рата, продужена су за време рата, али са мало успеха. Одређене су многе контра-батерије са задатком, да пред напад и за време напада туку браниочеве батерије, употребљена су специјална зрна са загушљивим гасовима за неутралисање браниочевих батерија, употребљена су разна средства, да би се утврдио положај ових батерија — али увек са слабим успехом. Браниочева артиљерија остала је већином непогођена и несавладана. Будућност ће може бити решити ово питање било ефикаснијим зрнима, било моћним авионским, бомбама, било на други начин. Онда ће бити могуће да се пешадија, потпомогнута својом артиљеријом, која је већ савладала противникову, баци на саму непријатељску пешадију; онда ће за време напада само део артиљерије тући већ ослабљену браниочеву артиљерију а маса управити своју ватру на нападнути фронт, на препреке, ровове и митраљезе, спремајући тако јуриш.

Пошто је овако изложио уплив ових најважнијих чинилаца у тактици, писац посвећује други део свога чланка садањим методама у тактици. Излаже шта пешадија има да постигне, каква су јој средства потребна и начин на који једино може постићи овај свој циљ. Његова су излагања у главноме иста као она од ђенерала Огамон-а у чланку „Борба пешадије“ (Каззеспа де Езегсно #НаПапо, 1921. Ш. ТУ.). Он помиње кретање пешадије и ватру артиљерије, међусобни однос кретања и ватре пешадије, потребу маневра од стране малих одреда, инфилтрацију и бочне акције, потребу разређености поретка, десетину као основну јединицу у борби и друго.

При крају аутор доказује, како су и у новој тактичкој методи остала неизмењена стара тактичка начела, од којих наводи изненађење, распоред по дубини, употребу резерви, сасређивање средстава тамо где је потребно.

Аустријски одговор на немачке критике операција у војни у Италији 1917. тод. — У овом чланку обавештава уредништво своје читаоце о дискусији, која је вођена између аустријског ђенерала Алфреда Крауса, команданта корпуса, и немачког Ђенералштабног мајора Вестернхагена, начелника дивизијског ђенералштаба у Краусовом корпусу. Ова је дискусија нарочито занимљива за учеснике у операцијама 1917. год. од Бовца до врха Грапа. Ђенерал Крас брани своју теорију, чију је тачност доказао код пробоја код Бовца, да посед врхова у планини нема толиког значаја и да решење може пасти само у долини.

Ка књизи „О рату на италијанском фронту“ од ђенерала Епет Садота. (Писац неназначен, вероватно од уредништва).