Ratnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ 141

у јужној Маџарској и Хрватској— Славонији свуда повољни, онда се види, да је ђенерал Кадорна различитом мером процењивао своју и свог савезника си'уацију. Најзад, и на питање, да ли је једном непријатељу, који располаже обилним техничким персоналом и материјалом, добрим речним бродовљем, лакше форсирати „набујалу“ Саву, Драву или Дунав или пак добро и перманентно утврђену алпијску зону у најмањој ширини, од којих 30 км уз већ истакнуту разлику у к»нцентрацијским околностима, није — мислим — тешко одговорити.

У природи коалицијских ратова лежи, да је скоро не могуће постигнути ону хармонију у садејству савезника у времену и простору, да би се скаки саучесник увек и потпуно задовољити могао. Тако је било од унек и тако ће по свој прилици и на даље остати. У светском рату, видели смо да је антанти истом и то с тешком муком пошло за руком да задње године осигура себи јединственост у командовању. Код централних сила Немачка је своје савезнике од првог почетка врло издашно потпомагала. Ангажована на западу са једним моћним непријатељем, њене трупе спасавају Беч и Пешту од Руса, Трст од Италијана, Цариград од савезника, а можда и Софију од Срба. Па, на крај крајева, сви су ти савезници незадовољни били, јер су мислили да их је Немачка премало потпомагала. Ови приговори у толико су оправдани, у колико није ни ова немачка помоћ достизала, да поједини савезници остваре своје коначне жеље: Аустријанци, да заузму Венецију, Ломбардију, а, можда, да уђу и у Рим и Напуљ; Буггри да дођу у Солун; Турци, да дођу до поседа Кавказа, Сириј-, Палестине, Месопотамије, па, можда, и Египта и Индије. Наравно, сасма је друго питање, да ли су Немци били у стању да оваким захтевима изиђу у сусрет! А треће, најинтересантније, питање могли би с правом сами Немци ставити: да ли су се санезници и у толикој мери залагали за чисто њине потребе 2

Сличне мисли намећу се читајући замерке, које ђенерал Кадорна чини својим савезницима. Његове жеље, да при улазку у рат види Русе код Пеште и Беча, Француз« дубоко где-год на немачкој територији, Србе код Загреба или Вараждина, могу се појмити, али узрок што се нису могле осгварити њије требало тражити у неким „тајним угон. рима са непријатељем“ или у неувиђавности савезних», него у ј ш прењеликој снази непријатеља, у природним фрикцијама, које су код коалицијских ратова нсизбежне, па, ако хоће, и у ратној срећи која је тада стајала на страни заједничког непријатеља.

Управо ђенерал Кадорна, изгледа ми, није требао бити тако строг према својим савезницима, јер и ако му они нису испунили све наде и жеље, опет они су му се у најнезгоднијем.