Ratnik

ИНЖИЊЕРИЈА 41

Пионири морају и треба да се жртвују, али на сваки начин то жртвовање треба да је од неке стварне користи. Може ли се очекивати да жртвовање људи физичког развића и снаге испод болничара и технички неспремни буде од неке праве и стварне користи 2!

После равних мода и заблуда у погледима, на назадак инжињерије утицало је и њено непознавање и неразумевање од позваних. По несрећи инжињерија је била стално те среће да је била негде одбачена, да је далеко од очију, да се о њеној судбини старају и о њој решавају и дају мишљења људи непознати и стручно неупознати. Из Београда се инжињерија уклања као по казни, због неке диазг нелојалности и несигур· „ности. Њен представник, инспектор и командант налазе се одвојени чак у Нишу од свог претпостављеног у Београду. Потребно је одобрење да може доћи на реферисање. Сва питања због тога решавају се мимо законског шефа и од људи који немају везе са инжињеријом.

У Нишу инжињерија без своје касарне потуца се као сироче од једне зграде до друге. Кад најзад буде подигнута и касарна за њу и кад се, после више година труда и старања, добијена зграда сареми снабде и уреди као једна корисна школа и кад је после ратова 1912. и 1913. године та школа требало највише да ради, налази се таквих људи на положају команданта места и дивизије, који су раније и министри били, који све то руше и уништавају. Инжињерија опет на поље! И расељава се на три стране Ниша, да би се инжињерска касарна употребила за један нови пешадијски пук, а касарне у Алексинцу у томе времену стајале су потпуно празне. "Све што је дотле било спремљено и уређено у касарни, бачено је по ходницима, сутеренима и подрумима нових станова. Под таквим условима старања и бриге је ли могло бити више напретка 2

На жалост, што нарочито морам нагласити, инжињерија није имала среће ни у својим представницима, јер неки од њих или нису стајали на висини свога задатка са непознавања захтева савременог рата и стања технике, или нису налазили довољно помоћи на надлежним местима. Један од њих, при дискусији питања о наоружању наше војске телефоном, отворено је устао против те направе. „Ништа то не вреди, нема ништа без Ђоге“! — представљајући при томе коња и јахача прстима. Други један, прегледајући једном делове аероплана смештене под дрвеним колским шупама у Медошевцу после рата 1913. год. рећи ће: „шта ће нам овог! немамо довољно по"требних ствари, ашова и пијукова, а набављамо ово...“