Ratnik

8 РАТНИК

инстикти одржали борбене стране у необузданој вољи за борбом до истребљења. Међутим, борбе са таквим резултатима најзад би довеле до уништења целог човечанства, а природа то не жели. Благодарећи инстиктима, које је она улила у душу људима, до решења, завршетка борбе долази се много раније, пре потпуног истребљења борбених страна.

Дакле, дух борбености и инстикт самоодржања природни су и урођени човеку и из вођења борбе не могу се искључити. У њиховим варијацијама леже услови победе или пораза. Преовлада ли инстикт самоодржања на једној страни, борба је за ту страну изгубљена. Надјача ли дух борбености код једне стране над њеним инстиктом самоодржања, -онда ће при осталим једнаким условима успех сигурно лежати на тој страни, јер се до признања успеха долази на тај начин, што победа инстикта самоодржања диктује човеку да призна противној страни своју побеђеност, те да му ова бар живот остави неповређен.

Утицај инстинкта самоодржања од вајкада је био врло велики, и то у негативном, штетном правцу, па се због тога и пре борбе и за време борбе сва брига, и опште-државна и војна, сводила на то да тај инстинкт што више сузбије, и то на рачун и помоћу развијања и јачања оних других инстиката и осећања, који чине дух борбености. До данас нико није смео у борби подстицати инстикт самоодржања на својој сопственој страни, док се међутим све могуће чинилода се он на супротној страни што јаче развије.

Опасност, која једној страни прети од инстикта самоодржања, нарочито је увеличана тиме, што је он по својој природи необично ћудљив. Он има особину сличну експлозиву; у стању је да се развије таквом брзином и у таквој јачини, да тиме потпуно апсорбује код човека све друге инстикте и осећања и због тога га начини својим робом. Човек тада постаје као бесвесно створење, цео његов организам осећа силно страх, који уништава сваку борбену активност — дух борбености. У таквим приликама човек или бесомучно поврће назад, одаје се бегству, или остаје на месту као неко непокретно биће.

– Истина, и они други инстикти, што стоје у сутротности са инстиктом самоодржања, могу се разбуктати и овај сасвим потиснути. На тај се начин долази до заноса, до елана, када се срља ка непријатељу као да од њега и не долази макаква опасност. Срећне ће бити оне старешине, које буду у рату успеле да таквих момената имају што више, наравно

под условом да после њих не наиђуразочарања