Ratnik

Санитетско искуство ратова_ 91

војни лекар мора да посредује између тактике и хигијене, а за то му треба да зна захтеве како прве, чисто војне науке, тако и своје медицинске.

Осим ове особине војни лекар мора имати и љубави преданост према свом послу, односно према војсци, јер се без воље не може замислити никакав успех.

Обе ове особине, познавање војничких прилика и живота, као и љубав према војсци, чине, да сваки грађански лекар не може бити и добар војни. Код великих војсака је сво одавно запажено и медицинско образовање војних лекара није у рукама грађанских медицинских факултета, већ специјалних: војних медицинских академија: „Војно-Медицинска Академија“ у Петрограду, „1'Асадепје де Мефапе пшнаше“ у Лиону; „Кајзег Миће тв Ми аг-Мефсиизсће АКкадеппе“ у Берлину.

Код нас је из појмљивих разлога и овде друкчије. Код нас су војни лекари гоотво сви из грађанства, са грађанских медицинских факултета, т. |. без везе са војском и њеним специјалним војно-медицинским потребама. То је зло код нас запажено и чине се покушаји да се оно исправи. То се постизава одслуживањем свог војничког рока по свршетку студија и полагањем испита за санитетског поручника.

Овим се донекле ствар поправља, али неу потпуној мери. Нарочито се не постиже најглавније: не добија се нигде ни практична ни шеоријска спрема из Војне Хигијене. Доцније се овај недостатак још мање поправља. Војни санитет не шаље војне лекаре у инострансшво ради детаљнијег упознавања са модерном војном хигијеном, војни лекари се не састају на повременим конференцијама ради узајамног већања и мењања мисли о стручним војно-медицинским стварима. Код нас не постоји ни писмен пут претресања акутних и важних војномедицинских питања, т. |. ми немамо ни стручних војно-санишешских часописа, каквих је у модерним војскама свуда.

Ако се све ово процени, и ако се још има у виду факт, да је на грађанским медицинским факултетима хигијена од увек била најзанемаренија наука, — онда се јасно види колика је штета по војску од занемарености војне хигијене.

Војно-хигијенско допуњавање образовања наших војних лекара питање је првостепене важности. Борба са смртношћу у нашој војсци, борба са обољевањима у нашој војсци може отпочети тек онда, кад се за тај посао потпуно спреме они који тај посао имају да изводе. То је једно. Друго, од тога посла ће бити стварне користи и напретка ако се учини још нешто, а то је, ако се у нашу војничку масу унесе што више адравсшвене просвеше, што више свести о здрављу. Ово се може постићи путем предавања војних лекара и то са сликама