Ratnik, 01. 06. 1922., str. 94

84 Ратник

и нега ће бити успешнији. И обратно, што год је већег јада. и невоље, што год је веће кубуре у свему и свачему, — и по болницама ће бити све горе.

Код нас је био овај последњи случај. То су сви видели и сви то знају по статистици и проценту умирања по нашим болницама. Ми ћемо подробније ући овде у ствар.

Свака установа, да буде на свом месту и да исправно функционише, мора имати безусловно три ствари: људе, материјал и оно што сваком послу гарантује: успех, а то је добра организација.

Човек је у сваком послу најважнији. Од њега потиче све; и успех и неуспех. Да човек вреди, да има успеха, треба да зна и уме. За посао лечења требају још и урођене и васпитане душевне особине љубави према болном. Та два услова, — стручна спрема и љубав према болном, — јесу темељ без кога не може постојати ни болница ни лечење у њој. Код нас није солидан баш тај темељ.

Код нас у војним болницама постоје три категорије болничког особља, то су: лекари, болничари — обвезници са. села и добровољне болничарке, даме из градова. У страним болницама постоје, сем ових, још и друге, као: лекари — хигијеничари, лекари сцецијалисте, санитетски помоћници (стручни), професионалне стручно школоване болничарке и т.д..

Разлика је између нашег и страног особља болничког не само у различитој многострукости, већи у нечем другом,, још важнијем. У европској добро уређеној болници има не само више врста особља, већ су све те врсте још и добро спремљене и школоване свака за свој посао. Лекари су тамо не само са општим медицинским образовањем, већ и са специјализацијом појединих медицинских грана. То су специјалисте не само за хирургију и поједине делове медицине, већ има специјалиста и за разне техничко-медицинске струке, као. што су: рентгенизација, ортопедија, лабораторијско-медицински радови и т. д. Фелдшери, односно стручно-технички лекареви помоћници, су не само са солидном и довољно школскостручном спремом из разних војно-фелдшерских школа, већ су то помоћници који свој посао и занат учвршћују још непрестаном и дугогодишњом практиком по болницама и поред лекара. Милосрдне сестре су такође са одличном школском спремом, добивеном у мирно и ратно доба у специјалним заводима, 38. „општинама сестара милосрђа“, где се у току неколико година сестре спремају не само у стручном образовању за свој посао, већ се још и васпитавају и посвећују цео живот свом узвишеном и одговорном послу. За добровољне болничарке у доба рата требају такође извесне стручне: и душевне квалификације. То се постизава учењем курса за: