Ratnik

163 _ РАТНИК

на њихов изричан позив, прокламовао у име свог узвишеног оца Њ. В. Краља Петра, !. децембра 1918. У исто време је Црна Гора прогласила уједињење са Србијом на својој Великој Народној Скупштини, 21. децембра исте године. Уједињење свих покрајина запечаћено је (аде Нуетеп! сопзасге) избором заједничке владе, која је положила заклетву на верност Краљу Петру у руке његова намесника. Г. Трумбић је срећан, што је он могао биги члан те владе и први министар спољних послова ове нове државе, мада је се он, у ствари, примио тога великог терета само по прекој потреби и из поштовања према идеји народне заједнице. Као такав он данас говори и изражава наду да ће ова нова држава бити потпомогнута од осталих савезника у свом будућем позиву.

У другом, врло интерегсантном и врло лепом делу свога говора г. Трумбић набраја летимично све услуге, напоре и заслуге француске државе и нације учињене за нас и завршава симпатичном алузијом на подједнаке заставе оба народа.

Најзад узима завршну реч сам председник свечаности, г. Милран. Он изјављује, да се „Француска клања пред легендарном појавом Краља Петра, од чијег имена не одваја име Престолонаследни «а Регента Александра.“ Изјављује њене живе симпатије према преставницима Србије, гг. Веснићу и Трумбићу. Помиње рад гг. Девија, Берара, Лабеа.

Даљи ток његове завршне речи је управо дипломатска констатација факата и њихова резултата, и, разуме се, резиме онога што је на том збору чуо од стране најстручнијих капацитета. Кратко али прецизно прелази редом стање Срба у прошлости, њихове историјске и племенске тежње, које најзад избијају у борбама за слободу. „Више пута они се је већ дохваћају, мисле да су је задобили; али променљивост судбине, надмоћ противникова, још чешће слабост неког пријатеља или сазезника, отимзју јој је тек што се расцветала.“ — Победоносни свршетак Балканског рата против Турака, затим против подмуклог (К1оп) Бугарина створи наду, да је циљ једном постигнут. — Али Аустрија бди. Кад јој не поможе лукавство, прибеже суровом насиљу. — Повод рату није скандалозни ултиматум Аустрије, него навала германске расе на исток, Аустрије према Солуну, где јој Србија смета, као некада Турској у обратном правцу. Сукоб се разбукта у светски пожар. — После магистралног описа ђенерала Лакроа нема потребе

' Г. Трумбић изгледа нарочито употревљава реч „запечаћбено,“ вероватно стога, што је тај акт био већ раније условљен и манифестован на Крфу уговором између српске владе и пуноважних преставника народа ван Србије; пуноважних с тога, што су они били не само народни изабраници под туђом владавином, него као такви и од ове признати. М.