Ratnik

ОЦЕНЕИПРИКАЗИ 169

ближе обележити улогу и рад Србије у том сукобу. — Величина српског народа је, као што рече једна немачка болничарка, у томе, што је ту сваки становник родољуб. — Француска се поноси што је могла помешати своју крв са српском за ствар Слободе и Цивилизације. — Уједињење троименог народа је прокламовано, свршено дело. Нека тај народ „и даље има вере у праведност своје ствари и у потпору својих савезника, свих својих савезника!“ — „Антанта остаће верна начелу за које се борила: поштовање воље народа. Она ће подићи брану противу претњи германских амбиција и обезбедиће себи за то неминовна, потребна јемства.“

То су велике речи не само по смислу, него и по личности говорника. Данас је тај тадањи говорник поглавар једне моћне државе, чијим се пријатељством поносимо.

Као што горе рекосмо, ова је манифестација „у част Србије“ одржана после рата, 1919. године (књига је издата много доцније) доста рано да духови још буду узбуркани утисцима огромног преврата, а доста доцкан, да се може оцењивати и предвиђати. Од тога дана протекло је 3'/, године, и многе велике изјаве тога доба данас допиру до нас као одјеци из урвине у којој бесни узрујана стихија, у којој многи тону али из које се многи величанствено уздижу. То је већ свакако прошлост, али скорашња, чије се последице сад рашчишћавају у највећем јеку. Баш због тога ми истакосмо поједина места, да би се могло проценити шта је измењено и шта се има изменити, шта је стечено и шта би се још имало

стећи. УЉУ „ (Ст М.

ОДГОВОР НА КРИТИКУ ЧЛАНКА „О БОРЧЕВОЈ ПСИХИ“

Још пре но што се појавила мајско-јунска свеска Војног Вегника, бејах чуо, да ће г. Варјачић критиковати мој чланак »О борчевој психи“, оштампан у овогодишњој мартовској свесци Ратника.

Та ме је вест обрадовала, јер видех да сам чланком заинтересовао једног опробаног борца, који ће моћи мој рад допунити, а евентуално негде и исправити својим личним утисцима и опажањима. Ова ми је вест годила још и с разлога, што се у нашој војној књижевности, у доба после рата,