Ratnik

ЖЕЛЕЗНИЧКА КОМАНДА У БИТЦИ КОД КУМАНОВА 89

У Прешеву затекли смо на станици начелника станице, једног судију, који је већ почео да врши своју дужност и поред осталог посла да упућује огромне возове трупне и колонске коморе, који су непрекидно стизали у Прешево. На станици, где је началник сместио своју канцеларију, сваког часа се прикупљала маса света и распитивала за своје команде и за путеве, којима се до њих најбрже стићи може. Сваки је журио да што пре добије обавештење, те је онај грешни начелник, који имаше поред себе још само једног чиновника, имао толико посла, да је толико пута говорио: „Куд ме одредише овде да се петљам са целим светом! Колико бих био сретнији, да сам отишао са онима напред!“

По подне овога дана почели су да стижу у Прешево прво санитетски а затим и возови са муницијом и профијантом, и увече имали смо прилику да видимо много познаника из Моравске дивизије 1. позива као прве рањенике, који су били упућени из Табановаца за Ниш и Београд.

12. октобра око 10 часова пре подне говорио сам на жељезничком телефону са шефом у Ристовцу. Одједном чух из Врање начелника штаба Врховне команде, ђенерала Путника, који је непрекидно викао: „хало! хало! Господин Бојовићу!“ Мене заинтересова ово непрекидно позивање и узмем обе слушалице. У том чух од једном и пуковника Бојовића. И он као и ђенерал викаше непрекидно: „хало! хало! Рачунајући да је индукција и да ће брзо доћи до везе, ћутао сам једно време и нисам хтео да се мешам у њихов разговор. Али мало доцније, када сам увидео, да не могу никако да дођу у везу, и да их нешто важно гони да траже један другог, реших се да се умешам и викнем: изволите господине ђенерале, молим... и хтедох рећи да ми саопшти, шта жели од пуковника Бојовића, те да му доставим, кад се он наљути и викну: „Ама ја ћу те што ми сметају научити памети...“

Изненађен овим помислих, можда ми је познао глас и брже затворих телефон. Но мало доцније сигнално звонце попова зазвони и мислећи да су ово двоје прешли на коју другу линију, дохватим опет слушалицу. У том моменту чух јасно глас пуковника Бојовића који опет викаше: „хало Врања! хало Врања!“

Мени беше тада јасно, да мора да има што врло важно и решим се да покушам на другу страну, те гласно викнем: „Господине пуковниче, овде је мајор Прокић, на станици у Прешеву. Ваши се привезали на нашу жељезничку линију те зато не можете да говорите са ђенералом; молим Вас, ре-