Ratnik

156 РАТНИК

ће да склопи крунице и да заспи. Изгледа да са бескрајних висина после сунчева заласка слази нечујним ходом тишина зи свија планину у невидљиви плашт. Заћуте веселе и брбљиве "зебе, сенице и косови, и престане упорно куцање детлића у дрвена стабла. Мека и кадифаста тама скрива око вас све предмете и даје им чудне, фантастичне облике. Хиљаде свитаца броде ваздухом кроз шуму, и њихово фосфорасто светлуцање ствара илузију једног другог неба, по коме трепере "небројене звезде. У тој мистичној тишини планинске нечери, једва допире на висине потмули шум Дрима, и он изгледа као једва чујни шапат или тихо брујање које долази из невидљивих дубина“. (Стр. 114.)

Ево једног места које улази више у ред психолошких описа (стр. 30.):

„После пола часа наша чета је, уз снажно ударање до"боша, већ пролазила кроз улице вароши које остављамо...

Варош се будила. На прозорима су се размицале завесе 4 иза њих нас радознало гледале још сањиве очи наших паланачких лепотица, док су оне стидљиво рукама придржавале јутарњу хаљину или белу везену реклу на разголићеним и топлим грудима.

И чудновато! Осетисмо тад неку тиху сету остављајући то место, које нам је иначе било бескрајно досадно; падаше нам тешко растанак са дотадањим навикама, познатим лицима и оним неједнаким, старинским кућерцима, које смо навикли да гледамо“.

Ова два примера, црпљена из круга реалних и психичких описа, биће довољни. Они довољно карактеришу и самог писца и његову уметност. Такви су и на другим местима: увек тачни. Та тачност сама собом чини једну страну лепоте, тим пре што је то у писца очевидно несвесно. О таленту ауторову, дакле, не може бити никакве сумње. Још један корак напред, и ми ћемо имати посла са једним писцем апсолутне воедности.

Ово вреди са најважније, психичке стране његових описа. Од оваког писца могло се очекивати, да ће исте особине искрснути и код формалне граматичке и синтактичке стране. Ово се не односи на сам стил, о којем ћемо говорити одмах за овим. Ако ово очекивање, поред све наведене тачности, није свуда и потпуно задовољено (као што се и у горњим наводима погде види, што ће се и из доцнијих навода моћи уочити), ипак се у том погледу опажа једна друга интересантна појава: напредак у даљем току причања све до краја књиге, Јер он није пропустио да нам приче даде оним редом, како. их је некада публиковао од 1805. до 1920. године. И у овој «се појави огледа озбиљно схватање свога посла.