Ratnik

ОЦЕНЕИ ПРИКАЗИ 157

Како је код радова ове врсте главна ствар облик, као код свих уметничких производа, а облик се овде испољава,. поред способности опажања, поглавито у стилу, то је ту место да се каже, да је стил Милутина Јовановића изненађујући: течан и гладак, и то не само са случајном глаткошћу, него са оном вештином, која се стиче пажњом и трудом, а која се баш по лакоћи форме тако рећи не опажа. У томе и јесте прави успех. Општа, пријатна мирноћа његова стила, дакако, резултат је оне меланхолије, којом су готово сви његови предмети обливени. Тај стил никад није досадан; увек пречишћен од свих рогсбатности и свега што би утицало непријатно. Тај стил и ти лепи описи су главна одлика ове књиге. Само ради њих вреди је имати и прочитавати. М. Ј. изгледа да је лирски таленат и стога је у овим странама своје уметности необично јак.

Што се тиче епске стране ових производа, јер најзад то је тај жанр, ту је писац имао тешкоћа, као сваки лирски обдарен уметник. Специјално наш писац имао ју је још већу по избору предмета. „Касарнске приче,“ вели он, и покушао је да сву једноликост, прозаичну тежину, свакодневност, а често и баналност тога живота уметнички обради и престави. Нешто од тога има и у њега, али све то отпада, кад писац учини добар избор догађаја. Код ових је важно, као што рекосмо, да су добро уочени и да су интересантни. Прво је у писца одлично, друго такође постоји. Осећа се да писац познаје и поштује тај живот и труди се, да га и ми читаоци заволимо и ценимо. Ако је писац официр, он воли свој позив;. ако је старешина, он воли своје потчињене, са којима ће му можда бити суђено заједно да погине; ако је Србин, он воли свој народ; ако је интелигентан човек, он воли пук.

Војничка је белетристика ове врсте — приповедачка заступљена и у другим књижевностима. Она је тамо већим делом хумористична. У Немаца су најпознатије слике из тога живота Јоханеса ван Девала (има и других), ксје су имале лепа успеха. Код Француза сваки већи приповедач сматра тако рећи за дужност, да бар по једну своју ствар посвети том животу. Код Немаца превлађује догађај, а мање поезија; код Француза — од В. Хига до Додеа — имамо примера дубоке поезије па до најутанчаније вештачке суптилности; чак од овог другог често има највише. Милутин Ј. је Словенин. | Код њега је догађај тако рећи само штафажа онога што осећа. Он „осећај има већа рпоп и догађај казује само као прилог идеји. Та његова идеја је један део опште: љубав према војном позиву део родољубља. Свакако и код оних странаца је то, али тако, да је ту, — са уметничког гледишта, — догађај.