Ratnik

160 РАТНИК

Ево неколико таквих момената: „Ишли смо несвесно напред, саплићући се по шибљу да се из њега што пре извучемо. Наше суре стрељачке линије јасно су се оцртавале у зеленилу, и непријатељ нас засу огњем и челиком својих топова“ (стр. 85—86.)

На стр. 88.: „Механички, стежући грчевито усијану пушку, полетесмо напред, прихвативши пуним грудима бојни усклик... и оглувели од пушчане и топовске паљбе, нисмо видели ништа испред себе. Нисмо осећали ни препреке од шипражја, не видосмо ни крв која нам је текла из ногу... Рањеници не осећаху бол од рана...“

На стр. 100.: „И без реда у гомилама, са лудом брзином, коју ствара блиска опасност и натон самоодржања (!).... Тада. ми се учини да обневидех. Грчевито сам стезао у руци револвер и измешан са војницима трчао напред“.

На стр. 108.: „Три дана смо као избезумљени бранили

стопу по стопу... У нама је врило од беса и гађења... Сваки:

од нас на своме челу, у својим очима носио је исписану сопствену пресуду: умрети“.

На стр. 110. у једном дивном ставу: „Нисам видео ништа око себе, али сам чуо падање тела на земљу...“ итд.

Исто су тако тачно представљени и разговори, нарачито у приликама кад писац излаже војничке радње:

један ордонанс, црн као земља, на коњу мршаву и запенушених крвавих жвала, јури нам у сусрет.

= Бију се наши код Стрешера, добацује нам он и јури.

даље. , — је ли тамо Шумадијска дивизија2 — Јесте, — чујемо иза себе ордонансов одговор...

Оваквих примера имало би још. По њима се види, да наведени разговори теку потпуно ненатегнуто, природно из дате:

ситуације, и истинито, јер у свему одговарају наведеним приликама.

Могли бисмо завршити. Али пошто Уредништво у овој прилици не тражи само приказ, него и оцену књиге, то бисмо,

поред до сад изложеног, могли навести још ова наша опажања:

На стр. 93. вели се: „Нисам хтео нарочито обавештавати своје војнике шта ћемо ноћас радити. Знао сам да дуго чекање, неизвесност и запетост од очекивања изнурава до по-

следњих граница и ствара страшну малаксалост воље. Живци

тих људи и иначе су искидани од дугога бдења на предстражама, стално трзани експлозијама граната и шрапнела...“ —

Овде је писац, официр, пренео своје расположење на своје војнике. Разлика је у том погледу између старешине, интели-

гентна човека, на коме је терет одговорности и других веза, и