Ratnik

_ОЦЕНЕИПРИКАЗНИ __ 16

младога борца који само има да слуша и да буде храбар. Ми младићи (некада) били смо пред борбу живахни, знајући да је не можемо и не требамо избећи, да се она од нас очекује овде и на дому, и трудисмо се да одржавамо чилост; одлагање опасности није нас замарало, као можда наше старешине, него нам је давало времена да се приберемо од онога што је било, и обазиремо пажљиво у оно што ће бити.

На стр. 94. ставови: „И за кога све то2!“ је више резоновање начитаног дефетисте. При том свакако морамо дати заправо писцу, ако помишља на изузетке.

Мало сниже став: „О то чекање...“ спада у врсту, коју горе наведосмо.

Г. Јовановић као књижевник има ту особину, да његови списи нису само производи, него и права дела (Тан5). Таквих писаца је и у великим књижевностима мало, и све их је мање. Таквих писаца има, на наш понос, и у нас: Доситије, Комарчић, Кочић, — да наведемо само оне, код којих је то еклатантно, јер за остале немамо довољно простора. То су писци чији умотвори немају само уметничку вредност; њихов рад прелази ужу границу индивидуалног успеха у стварање, у дело. Доситије даје правац, управо ствара нашу новију књигу; Комарчић продире оним што пише (још је рано упуштати се дубље у ово); Кочић наноси можда најљуће ударе непријатељу својим пером. Код тих писаца ова страна често премаша естетску. Ако се она равна с овом другом, онда је то једна од највећих хвала, које се писцу могу дати. Ове ратничке слике Милутина Јовановића убрајаће се у наша ратничка дела с а

Т. Е

РАТНИК СВ. ХТ. 1922. “