Ratnik

166 РАТНИК

На практичном пољу —- у ратноме времену дотаћи ћу се само три главна момента његова рада:

Први је моменат: његово примање команде над 1. Армијом, приликом повлачења целе наше војске у дубину Србије, Крагујевцу у јесен 1914. године. Својим доласком, у овоме моменту, када је морал трупа био већ пао Живојин Мишић је већ самом својом појавом одушевио све и свакога у 1. Армији, а, и у Врховну Команду унео је много од свога оптимизма, и био је главни иницијатор Сувоборске или Рудничке офанзиве, која се почетком децембра, баш данашњега дана 1914. године и отпоче,а заврши се катастрофом Поћорекових армија. Овај му је успех и донео Војводски чин.

Званичних исцрпних података о његовом тадашњем раду још немамо, јер нам званична историја још није објављена, те према томе и сви покушаји, којима би била тежња, да се“ ова његова заслуга умањи, немогући су.

Други је знатан моменат: пробој непријатељског Бугарског фронта код Горничева у 1916. години који је опет извршио Војвода Мишић са својом 1. Армијом, чега је последица и била: пад и заузеће Битоља у 1916. години, када смо већ једном ногом, стали на наше земљиште после катастрофе од 1915. године, што је имало огроман утицај на све нас.

Али, најзнатнији је рад и утицај Војводе Мишића био у 1918. години, када га је Њогово Височанство Простолонаследник Александар, као Врховни Командант наше војске, узео за свога првога сарадника — за Начелника свога Штаба.

И сам сам био тада на Солунском —Македонском фронту, и знам како је то његово наименовање одјекнуло кроза све редове наше војске. Тада смо имали знатан број незапослених официра у Микри, а и у самом Солуну. Чим је допро глас да је Војвода Мишић наименован за Начелника Штаба Врховне Команде, сви они одједном пренуше из дотадашње апатије и говорили су: „Сад нам је ускоро обезбеђен улазаку нашу поробљену Отаџбину.“ Кроз редове пак наших бораца укопаних на фронту од Битољске равни па преко Црне Реке и испод Доброга Поља, име Војводе Мишића као помоћника Врхсевног Команданта, Његовог Височанства Престолонаследника Александра, пролетело је као предзнак скорог ослобођења Србије. Сви су тада говорили: „Сад ћемо нарпед кући“ Њега је ра-зумевао сваки наш војник, сељак, јер је Војвода Мишић као син нашега села, човек из Народа разумео и владао нашим војником—сељаком, а овај је у њега безгранично веровао.

Ето таква беше популарност и такву веру и поверење имађаху у Војводу Мишића сви и свако, од редова па навише. Па шта је дало Војводи Мишићу оваку популарност, имеи утицај2