Ratnik

30 РАТНИК

Овде би се само још могло додати да би њену примену требало више ограничити ради младих и неискусних претпостављених, и стога би примену ове казне дозволио само Командантима.

Она је потребна да постоји у уредби, само је не треба често

примењивати а при примени бити врло опрезан. Шта више не слажем се са оном одредбом у уредби да се ова казна извршава на склоњеном месту, већ на против треба је извршавати јавно на отвореном месту, пред постројеним целим батаљоном или пуком, пошто се предходно прочита наредба о кривици. Још се није никад десило да је било и најмањих инцидената када је ствар праведна. Ово знам из свога искуства, јер сам као командант батаљона у више махова био председник преког суда у рату и никакда није било ма каквог инцидента због изречене смртне казне, већ на против тај чин примили су сви војници са одобравањем. Праведна казна, па и најстрожија и најгрубља увек ће код масе наићи на одобравање стога је не треба ни крити већ јавно извршавати. Све што се крије изазива сумњу и може довести до нежељених последица.

Што се пак тиче појаве ове казне на Крфу, на шта нарочито указује писац, налазим да је њена појава у томе времену била баш логична, јер је то захтевала потреба тога времена. Мени изгледа шта више да се у току рата 1914. год. осећала потреба за једним казном која ће бити ефикаснија од казне затвора у рату и која ће се моћи лакше применити у току рата. Али у току неуспешног рата 1915, год. када је дух и морал код трупа знатно опао, потенцирана је та, потреба.

Познато је да је српска војска провела Српско-Турски и Бугарски рат без примене преких судова, а већ 1914. а нарочито 1915. год. осетила се потреба за њима. Успешан рат подиже дух и морал код војника а неуспех и повлачење, а нарочито губљење и напуштање свога земљишта, неминовно повлачи опадање духа и морала.

Према томе није никакво чудо, што је у току неуспешног рата било примене преких судова као и што је се по доласку српске војске на Крф појавила као новина у нашој војсци ова врста казне. Морамо признати да и поред свих одличних особина српског војника, било је ипак у српскојв ојсци војника недисциплинованих, неваспитаних домаћи и друштвено, као и оних код којих су се већ укорениле рђаве страсти и пороци; наравно да оваквих није био велики број, али ипак итај мањи број деструктивног елемента захтевао је ефикасне мере као и могућност брзе примене истих, што је свакако и изазвало уношење у уредбу ове нове врсте казне, коју је уредба наменила само за недисциплиноване војнике који су већ исцрпели све проправне мере.

Паметна и промишљена употреба ове казне никада неће уродити рђавим плодом.