Ratnik

ПОТРЕБНЕ РЕФОРМЕ 35

Ја се начелно не слажем са тим гледиштем и не сматрам да старешински ауторитет зависи од величине права и власти кажњавања. Шта више, слободно се може рећи, тешко оном старешини, који мисли и тежи да свјоим правом кажњавања одржава или подиже свој старешински ауторитет, то значи да тај старешина не зна шта је ауторитет.

Гледати у праву кажњавања средство за придавање важности себи и дизање свога ауторитета и на тај начин потврђивати своју личну силу, значи бити у заблуди и не разумевати своју улогу. „Ауторитет је поштовање достојанства оних над којима се он врши. Ауторитет старешине не сме да се јавља као претња, праћена насиљем, већ као унутарња невидљива сила чврсто подупрта неоспорним интелектуалним и моралним начелом“.

Истина старешински ауторитет сам по себи не задобија осећања потчињених и млађих и не привлачи их са пријатне стране већ више приморава да се ради оно и онако како старешина жели. С тога се за ауторитет старешински може рећи да је непријатна побуда за рад. То приморавање је пак више унутрашње природе, то је као нека врста страха од јаче невидљиве силе старешине, који непосредно дејствује на унутрашњост потчињенога али без употребе спољних принудних средстава.

Дакле под ауторитетом старешинским треба разумети снажан утицај али чисто моралан, који се утврђује не споља — силом, већ изнутра вољним покоравањем.

Основ старешинског ауторитета не лежи у великом или малом праву кажњавања, већ основ аутотитета треба да почива на оној много сигурнијој основи, коју чине поглавито интелектуалне и моралне особине старешине.

Овим не мислим да кажем да старешинама није потребно право и власт кажњавања или боље рећи да њихова дужност није да кажњавају.

Право кажњавања је само потребна последица права командовања. Ма да се кажњавање не може сматрати као нормално средство командовања, оно је ипак потребно ради сузбијања рђавих навика ради упућивања и ноновног привољавања на дужност свих који покушавају да се од ње не уклоне. Докле год има оних, који су наклоњени непослушности, јогунству ит.Д. мора се прибегавати репресивним мерама све дотле, док се не уништи рђава навика, али ипак треба имати на уму да кажњавање треба да буде последње и крајње средство када су се исцрпеле све друге поправне мере. Када се појави сукоб између војника и дисциплине увек треба да буде дисциплина јача. Подчињени мора појепз-уојепз вршити своју дужност и стога је. казна само ши па гаНо дисциплине. Према томе казна је само неопходни помоћник моралнога ауторитета али за то она није ни извор ни средство ауторитету.

3.