Ratnik

178 . = РРА ТН И Ке:

ном и сребрном медаљом за ревност и тиме му дат видан знак признања за његово примерно држање у шестогодишњој служби.

Вељко бејаше рођен у чувеној и јуначкој кући Лазовића, на чијем су огњишту пуних пет векова јаворове гусле певале српску славу и српске јунаке, спомињући и његове славне дедове. Песма и гусле напојише га јунаштвом, тим најслађим душевним пићем и створише га правим „Хајдук Вељком“. Он ово име оправдава кад се 1912. год. поведе ослободилачки Балкански рат противу турске империје у којему се баш првог дана (27. септембра) виђаше како са пушком у руци неустрашиво и у првим редовима полеће у непријатељска утврђења у борби на „Дечићу“ где се лавовски бори и гоне непријатеља до варошице Тузи. После освојења Тузи и првих турских положаја командант дивизије бригадир Велиша Лазовић предаје му заробљеног команданта турских трупа са наређењем, да га преда Врховном команданту на Крушевац. Наређење извршује и враћа се придруживши се 111 дивизији — Никшићској, која је водила борбу на положају Милеш Роган где гони оступајућег непријатеља и на „Црним Земљама“ са својим другом Томицом С Станишићем из Братоножића уништавају читави нејпријатељски вод од којих десет заробљавају и предају их дотичном официру Јошу Велимировићу. Овог херојског примера и потписати је био очевидац. Одмах после овога млади јунак Вељко ни за часак не почиваше него продужује и долази у „Хоте“ где о свему подноси извештај своме команданту а овај га унапређује за поднаредника и предлаже за Обилића медаљу.

12. октобра учествује у борби на „Пострибу“ и са своја три друга: Пером Б. Спаићем, Николом Мирашљуцом и Божом Т. Перковићем напада изненада и с бока једну непријатељску чету у јачини од 150—200 ушанчених бораца, који су били укочили наступање 11 дивизије. Са својим смелим прегалаштвом успевају те ову чету једним делом разбију и убијају а другим делом заробљавају и муњевитом брзином нападају на караулу под Подсрибом, освоје је и тим прочишћавају и омогућавају даље наступање [11 дивизије за „Кир“.

Вељкова победа и слава, коју у овим страшним окршајима задобиваше скрену на себе пажњу претпостављених му старешина, те због тога буде упућен под командом његовог оца седог старине и чувеног витеза од „Кучких гора“ мајором (командиром) Ђоком да подиже на оружје арбанашка племена: Шаљу, Шошу, Гурзију и остала и да са њима заједно, противу Турака оперишу поред Дрине у правцу Рогам—Шилдија. У овом свом задатку сјајно успевају, придружују им се поменута арбанашка племена, те ноћу нападају и разбијају непријатеља и освајају доминирајућу и врло важну стратегиску тачку „Шилдију“. О овоме одмах извештавају команданта дивизије —