Ratnik

НЕКРОЛОЗИ 179

бригадира Милутина Вучинића, који исте ноћи упућује једну брдску батерију под командом храброга мајора Блажа Божовића и батаљон Горњо-Кучки који поседају овај важан положај дајући сјајне резултате за даље операције читавом одреду. Вељко имаде и ту срећу те први хвата везу са Србијанском војском на Дрини, која маршираше пут Брдице и Љеша у помоћ својој браћи Црногорцима. Свему ово не бејаше доста — он са пушком у руци лавовски се борио у оној херојској и беспримерној тродневној борби на положајима око Скадра дана 25, 26. и 27. јануара 1913. год. дајући пример јунаштва хватајући се турских касарни у Штоју пред — самим вратима Скадра.

За ове своје заслуге унапређује се за наредника. Од свршетка балканског па до почетка светског рата служи у штабу Зетске бригаде. Године 1914. учествује у борбама на „Корјениће“ и другим местима код Дрине, где се као и увек одликује својим пожртвовањем и због тога године 1915. бива унапређен у чин потпоручника и одмах иза тога, као поверљив и поузадан национални радник, буде упућен у Скадар, а одатле после извесног времена позват и одређен за ађутанта Зетске бригаде где га видите да са својим витешким племеном Куча лети и брани Ловћен, па са очајном борбом оступа и сваку стопу земље до Подгорице залева крвљу, а ту пред хиљаду пута надмоћнијим непријатељем и они подлегоше својој горкој судбини.

После срећног ослобођења и уједињења би постављен на службу у подгоричком војном округу, а доцније у штабу Зетске дивизијске области, где је своје дужности вршио на опште задовољство и похвалу својих претпостављених.

Године 1921. последицом великих ратних штрапаца, подлеже плућној болести и по молби би пензионисан тражећи себи лека, али забадава, 16. априла 1923. год. у 39 години испусти своју племениту и витешку душу

Из поштовања и уважења овога јунака, а на глас његове смрти слеже се она незапамћена маса света из Куча, Подгорице, Зете, Момишића, Љешкопаља и читавог подгоричког округа, официрски кор подгоричког гарнизона, певачка друштва, школе све да му одаде заслужене почасти и рече последње збогом, — јест, рекоше му да бијаше и остаје светли пример чојства и јунаштва — беше први потомак својих славних дедова из јуначке куће Лазовића.

Лака ти српска земља, коју си патриотски волео и витешки се за њено проширење и уједињење борио.

Слава ти и вечни помен српски хероју и витеже!

Артилериски мајор,

Љубо Р. Новаковић