Ritam

britanski saksofon Courtney Pine-a (Like Dreamers Do). 2a produkciju i izvesnu "težinu" ove ploče odgovornost snose Peter Vale i Miles Waters (L'Équipe) koji se u svojim rešenjima nisu ustrudavali da s vremsna na vreme Pine-ov saksofon tretiraju sa istim znadenjem kao I Micin glas - na trenutke ih i porededi (Sway). Anita Baker je I dalje bez konkurencije najsjajnija zvezda soul muzike, Mica Paris je jedna od prvih pratilja.

MšŠko Bilbija

FREDDIE MECURY & MONTSERRAT CABALLE - BARCELONA (Polydor - PGP RTB)

Još kao mali dedak umeo je Freddie Bulsara (danas Mercury) da iz prikrajka gleda velelepnu zgradu opere svog rodnog Zanzibar (danas Tanzanija), I da u zvezdanim nodima mašta o velikim divama i svoj toj raskoši. Bio je to divan san, za tada siromašnog Zanzibarca tako nedostižan. Prošle su godine, Fredie je rastao, usavršavao se i sve podredivao jednom cilju. Okupio je grupu istomiSljenika I

počeo da peva. Najpre stìdljivo, a zatim punim glasom sve jade i snažnije. Došle su ploče, koncerti pred hiljadama, slava. Ali u operi, staroj Ijubavi, i dalje je bio samo posmatrad. Sve dok nije upoznao Divu Montserat. Usledio je prvo razgovor, pa rudak i dogovor je pao. Freddie je otrdao kudi, napìsao osam pesmica i ušao u legendu. Kako je ovim krunisana jedna ionako blistava karijera nadam se da de Freddie posle ovog trijumfa okaditi svoje kopadke o klin, Jer odlika pravih majstora je da se povuku kada su na vrhuncu. (neocenjivo)

Miško Bilbija

SIOUXSIE AND THE BANSHEES PEEP SHOW (Polydor/PGP RTB)

U skladu sa davnašnjim strujanjima na britanskoj rock sceni, Siouxsie and the Banshees svoju muziku zasnivaju na spoju interesovanja za trenutnu fazu moderne popularne muzike, i posebnostima vlastitog izraza. Ponekad ovakav spoj zvudi komdpromisno (možda sam zato oduvek voleo ili mrzeo njihove pesme), ali bi ipak

bilo preterano redi da Siouxsie and the Banshees predstavljaju nekakvu zvudnu spladinu; uostalom, to Sto nisu ni potpuno u trendu, niti su odved ezoteridni, neko de proglasiti za umerenost. Ta umerenost im je svakako pomogla da opstanu ved desetak godina na britanskoj sceni, dok su u meduvremenu mnoge njihove kolege potonule u zaborav. Medutim, najveda vrlina grupe (i albuma “Peep Show") je Sto u pojedinim, nadahnutim pesmama kao "Scarecrow" i "The Killing Jar", na primer uspevaju da stvore magidnu atmosferu, nekakvu jezu -fino mreškanje koje osedate u stomaku. I sve to bez suvislog mistifikovanja; za veštog autora i format pop-pesme Je sasvim dovoljan da izazove neobidne reakcije (uzgred budi redeno, kada sam pre neku godinu duo njihov hit "Cities in Dust", digla mi se kosa na glavi). Udarna numera "Peek A Boo" predstavlja posvetu trenutadnoj muzidkoj modi, ali i dokaz da se torn manifu može pristupiti sa vide duha i neizveštadenosti nego Sto je to postalo poslovidno. U celini gledano, album "Peep Show" ne spada u briijantna ostvarenja postave, i zato su ove detiri zvezdice pomalo na "staklenìm nogama". Možda je upravo nedostatak ploda slidne orijentacije, poslednjih godina, ono Sto ovaj album dini na neki nadin izuzetnim.

SaSa Rakezid