Ritam

Za kraj je ostavljen "Đurđevdan", koji je izveden na prvom i ujedno poslednjem bisu, Bilo je tu i improvizovanog vatrometa, kako vizuelnog tako i zvuč nog od strane domadeg novokomponovanog Gershvina Feada Sejdića, ali sve daleko od apsolutno "romantič nog". Da se nekim slučajem osim dešavanja na sceni (hor, klapa, suva vatra, raskošni light show) nešto i б ulo osim grmljavine od 50000 W, bilo bi lepo. To je isto kao da putem TV-a posmatrate dodelu "Oskara", a da nemate pojma ko je dobio nagradu, jer vam ne radi ton na televizoru. Č im se svetlo upalilo, publika se poslušno razišla. Jedan od razioga što niko od prisutnih nije tražio još muziciranja (jer je DUGME ostalo dužno), je u činjenici da su klinci, vikend-rockeri i ostali žurili kućama da vide novi nastavak serije "Zvezdane Staze 4", E, a kad se setim "Zvezdanih Staza I", pa mister Spoka... No da ne prizivamo prošla vremena (ne zbog suza, ved zbog toga što mnogi iz auditorijuma (84,6%) nisu ni rođeni u to vreme) ipak je neko nedostajao na ovom koncertu (Perhan Jr. nije garant). Red je o Vladi Pravdidu (Bebek je otišao ranije sam), oko koga vlada misterija nepojavljivanja, koja je ozbiljno poljuljala imidž dobrih drugara što se jednom u dve godine nađu, objave album, prodaju gomilu ploča i koncerata iz zezanja. To je, naravno njihov problem, ali nadam se da de 1991. bar zvuk biti

bolji. Puno godina kasnije (godina 2073. romantično vreme “Povampirenog Majlsa' 1 )... BIJELO DUGME održalo vanpianetamu transmisiju muzidkog karaktera na огbitainoj staniči XYZ. Mnogi Androidi su pohitali, sa najudaljenijih planeta i asteroida našeg Mlečnog Puta, u sopstvenoj režjiprivatnim šatlovima ; da bi prisustvovali ovom Spacetaklu... INASTAVIĆESE...

NEBOJŠA MIĆKOVIĆ

LAIBACH Mala sala Palladiuma, New York, 4.2.89. Sedajudi se omota Laibach albuma “T.urneja po okupiranoj Evropî” I na njemu navedene izjave Ronald Reagana, u kojoj se otprilike kaæ kako su Amerikanci posle Drugog Svetskog rata kreirali Evropu kao slobodnu teritoriju i kako su na to vrlo ponosni, zaključujem kako izjava baš ništa nije govorila o grupi Laibach već samo o western mitovima sa juga •SAD. Č etiri godine kasnije, nadam se da su se i Laibach. uverili da okupatorima nije ništa lakše nego okupiranima. Svi smo muč eni.ci. Na 6elu sa Laibach. Danas, giedajući omot albuma “Let It Be“, još uvek nije jasno da li de Laibach ostati upamdeni kao savršen umetnič ki koncept, kao velika rock'n'roll preyara ill kao ogromno ništa. Totalitarni mikrokosmos koji su Laibach

izgradili u sebi (i samo u sebi), u okvirima pop kulture (kojoj pripadaju) nije interesantna pojava. Opet, za vedinu publike koja pokušava da prati njihov rad, Laibach predstavljaju mistifikaciju na kvadrat, koja je, kao i svaka druga mistifikacija sklona zaboravu, pa de Laibach za njih trajati onoliko dugo koliko budu izdavali plode. Jedini prostor u kome oni plivaju kao ribe u vodi je istorija umetnosti, koja je, jadna, potpuno irelevantna za masovnu kulturu, plus, preti joj opasnost da samu sebe proguta i tako postane ogromno ništa, baš kao i Laibach.

Nazad u zbilju, posle singla "Sympathy For the Devil" i reinterpretacije The Beatles "Let It Be" albuma (obradene sve pesme sem naslovne), Laibach su u SAD dobili priaeljkivanu, minimalnu, medijsku podršku. Video spot "Across the Universe" odvrteo se nekoliko puta na ovdašnjoj kablovskoj televiziji, dovoljno da mali prostor, u okviru Palladium hrama, bude ispunjen do poslednjeg me'sta.

96