Ritam

nja zamenila ranije lirske izlive, življe slike i neobične obrte (i pored par dostojanstvenih trenutaka - „Ljubav je zakon” i „Ponekad poželim”). Od nekog ko je definisao celu novu, inteligentniju struju jugoslovenske pop muzike nije se moralo očekivati da toliko đoprinese njegovoj sadašnjoj neuzbudljivosti i dubokoj konzervativnosti, ali to je verovatno samo još jedan znak vremena. Ukoliko Jura, bez ekipe vrhunskih muzičara iz pređašnjeg Filma, produži sa svojim sve naglašenijim i bezrazložnljim optimizmom mogao bi nažalost uskoro preći u sopstvenu parodiju, plus što mu vise niko neée verovati, ni po cenu da umre u „Zemlji sreće”. I tu dolazimo do par pitanja koja će zamoriti čitaoca kao što umaraju celu ovu (muzičku) redakciju. Šta je uopšte intelektualnost u pop muzici? Može li se bili inteligentan i stvarati po obfascima populame kulture? Može li se zaraditi na tome? Kad će isplata? Verujem da bar jedno od ovih pitanja delimo u ovom trenutku sa Jurom. (**)

D rag an Ambrozić

„NEW YORK” Lou Reed

(Sire - Jugoton)

Postavljajući sebi pitanje da li se nešto značajno dOgodilo u prva tri i kusur meseca ove godine,- svaki drugi odgovor sem ne izgleda nerealan. Nije dakle značajna ni Lou Rèedova nova ploča, vemički nazvana „New Yórk”, cime je odmah defmisana i ograničena kao višoki koncept. Dvadeset godina unazad Velvet Underground na œlü sa Lou Reedom i pod patronatom Andy Worholâ, iskreirali su infmitiv u gramatici urbane muzike,- stvorili sveti opus u koji se nije sumnjaló. Jedna od tada utemeljenih zapovesti ponovo je našla mesto,’ dvadeset godina kasnije,- na omotu Rèedôvog novog albuma. „Ništa nije bolje od dve gitare, basa i bubnjèva”, nastavlja se zahtevom da se album konzumira u jednom dàHu,- u sedèéem polOžaju, „bas kao da je u pitanjü knjiga ili filin”. Ako je opus Vélvet Underground i potao Biblija (belili muzičara) onda jè Lou Rèed Isus Hrist lično,- kroz sve ove godine on se nije trudió dà razbijè tu sliku o VrHovnom svešteniku tri akorda. IzmuCéni terorom poruka sa omota,- tek onda čiijemo da pločii otvara „Romeo and Jüliètte” i od tog trenutka sve biva zaboravljeno i oprošteno. Lou Rèed posle toliko godina još uvek zvuči sveže i polêtno. Od njègovog solo prvenca iz 1972. godine, kada jebio ponosan sto saraduje sa Rick Wakemanom (Yes, pa solo karijera), pa do heteroseksualne trilogije koja je prethodila „New Yòrku” („Legendary Hearts”, „New Sensations”, „Mistrial”) Reedjekonstantnopokušavao da dokaže kako dani sa Velvet Underground nisu neponovljivi. Tek je Warholova smrt Reedu dozvolila da se po prvi put jasno seti prošlosti, pa je „New York” posveta danima koji su prošli, рге nego gradu koji je Reed napustio podižući sebi novi dom u susednom New Jerseyju.

I tekstualno i muzički „New York” je superioran u odnosu.na večinu njegovih solo albuma. Reel su iznenada postale agresivne, stavovr eksplicitni a politizirana retoričnost, bez obzira sto cesto deluje pateüéno, otvara neke nove stranice u Reedovom dnevniku. „Halloween Parade” je posle dugo vremena obraćanje gay komuni u Christopher uHci, kqjoj je nekad i sam pripadao, pesma je žal za izgubljenim (bivšim) prijateljima - žrtvama Side, i sva njena tragičnost se zapravo otkriva tek kada se zna da je Reed posle stupanja u brak, postao nepoželjna osoba u svom bivšem kvartu. „Good evening Mr. Waldheim” je neprijatno utopljena u arhaičnost (dobro jutro, gospodine Reed), a u istqj pesmi odìgrava se i njihov obraéun sa lessi Jacksonom, teme su anti-semitizam i odnosi sa Crnim Muslimanima odnosno njihovim vođom Farakhanom. „Xmas in February” je posvećena vijetnamskom veteranu, sada beskućniku a „Last Great American Whale” čak otkriva Reedovu zabrinutost za ljudsku okolinu. Sva ta neočekivana mspiiisanost aktuelnim društvenim temama, iako podseča na zakasneli, konjski refleks, iznad svega je simpaüéna i dobronamema a tek posle naivna i otreana. Tek „Dirty Boulevard” donosi nešto neiksrenosti i izveštačenosti (ali i stihove „...otac ga tuée, jer je on previse umoran da se odupre....”) kroz priču o Latino deéaku (Pedro) i njegovom putu od siromaštva do siromastva. Nije čitav „New York” opterećen probuđenom svešću Lou Reeda, među 58 minuta muzike i reči našlo se mesta za malo kontempliranje o porodici u „Beginning of a Great Adventure” („Možda bi bilo divno imati dete koje bi mogao da šutnem/sebe u malom, koga bi punio svojim razmišljanjima...”) i veliko kontempliranje o Warholu u „Dime Store Mister/’. Müziéki, „New Yok”je ručni rad, savršena domaća radinosi, jošjedan veliki prilog kraljevstvu tri akorda, ploča koja se voli sve vise i vise a sluša sve vreme. Lou Reed ne samo da je podsetio da rođene estete danas završavaju u pop muzici, nego je i pokazao da postoji bar jedna osoba na ovom svetu kojcg nostalgia lepo pristaje. * * * *\

Predrag Čudanov

T`PAU - RAGE

(Siren - Jugoton) Koristeći se hiljadu pula oprobanom rock formacijom (... kreštavi ženski vokal + dve gi-

tare + klavijature + bas + bubanj), i tzv. „PARNI VALJAK” sintezom (hard rock - boogie pop), te hit - singlom („Heart And Soul”), TPAU su osvojili brojnu britansku „Middle Of The Road” publiku. Gotovo svakodnevnim koncertnim nastupima po citavo) Velikoj Britanijl, samo im se otvorio put ka još široj populamosti, koja je rezultirala time da debi album-ovog banda - „Bridge Of Spies” (1987) zauzme 25.. mesto, na rang listi najbolje prodavanih albuma u Velikoj Britaniji 1988. godine. „Rage” je druga ploča sastava TPAU, i ona ne donosi bitnije promene u zvuku ove grupe. lako oni potiču iz malog rudar-

skog mesta Shrewsbury (na samoj granici sa Welspm), TP AU sviraju kao bilo koji stari američki (tvrđi) AOR - sastav, iz dmge polovine 70-tih. To može bili „BOSTON”, to moie bili „HEART, mada će mlađe diskofüe po svojoj upeglanosti najviše podsetiti na „TOTO” i „FOREIGNER”. U isto vreme žesloka i melodična, predvidljiva i jednostavna, „Rage” je ploča koja se lako sluša, i još lakše zaboravlja. Ako žudite za pravim Rock’ Rollout, posledna ploča JOAN JETT ili majstorsko deio sastava R.E.M („Green”), su mnogo bolja rešenja. (MANJE OD 3, VISE OD 2)

Duško Piljak