Ritam

THE SWANS - BURNING WORLD (Mute) Akustična trauma ili kako bi već trebalo nazivati sada muziku najtišeg noise benda na svetu, na prvoj studijskoj ploči posle verovatnog vrhunca karijere - dualogije „Greed”/„Holey Money” i monumentalnog duplog albuma „Children Of God” (1987.). Učestvujuči kao muzičar (uz članove budućih Sonic Youth i druge svirače iz lokalnog arty-okružja) na ploči njujorškog kompozitora savremene klasične muzike - Glenn Bran■ pe - „Symphony № 3 - 1983, („Symphony № 6 je upravo objavljena i gotovo da predstavlja odmak u pop pravcu), Michael Gira, lider The Swansa, dobro je naučio kakvu ekspresivnost krije puko treperenje slruna (modulacije tog zvuka sačinjavale su Brancinu Simfoniju), a slušajuä poslednjih godina, po vlastitom priznanju, uglavnom prastare folk (rani Dylan, Joan Baez, I sve od Woodi Guthriea) i contry ploče, našao je tačku na kojoj se melodije zabeležene na njima susliču sa njegovim „udri iz sve snage i smrvi publiku pre nego što ona smrvi tebe” pristupom radostima koncerta. U trenutku kad je direktnost

izraza koju je zastupao postalo istrošena, pre tri godine, Gira je pronašao da akustična gitara može da se svira na sličan ekspresivan način, jednostavan kao i nemilosrdan „industrijski” ritam koji je njegova grupa nekad praktikovala, postižući mala savršenstva sačinjena od kondezovanog očaja, straha i nedoumica i brutalnog iščišćavanja istih. U međuvremenu je članica sastava postala Jarboe, čije su vokalne interpretacije i dodiri klavijatura uneli elementarnu ženskost - ođ tuda dolazi umekšani „Children Of God” i potom obrada „Love Will Tear Ua Apart” (1988.), ključne pesme Joy Division - iz koje (muzički) proizilazi ceo novi materijal The Swansa. Nekoliko stvaro na LP-ju zaista i vuče na folk, ali sve je to još uvek nemilosrdno obeleženo jednim od retkih glasova koji zaista imaju dubinu drugih svetova i večnom The Swans težnjom da se očišćenje duše dosegne direktnim muzičkim i jezičkim sredstvima. Ljubitelj čiste ekspresivnosti i veran sebi, taj Gira - na omotu je Mapplethorpova fotografija orhideje - ali imajući u sebi ovaj nejaki LP pitanje je koliko je imao i prava đa se smeje pokušajima Sonic Youth da se otrgnu sopstvenim deqim bolestima i izbegnu bolesti odraslih, na koncertnoj promociji svog albuma „Daydreams Nation”, oktobra 1988. u njujorkom The Ritz-u (vidi Ritam br. 2, Pređrag Čudanov: „Sonic Youth - Tini Bopi Bop”) DA.

GRAHAM PARKER - LIVE! ALONE IN AMERICA (Demon) Kontroverzni poduhvat jedne od većih zaobidenih legendi savremenog rokenrola. Snimci Parkera samog sa akustičnom gitarom kako izvodi svoje standarde (pri čemu recimo „Protection” dobija skoro reggae dimenziju koja udara pravo u stomak) iz trinaestogodišnje karijere, tri neobjavljene pesme (osećajnu „3 Martini Lunch”, zaraznu „Durban Poison” i snažnu, politizovanu „Soul Corruption”) i za kraj obradu Sam Cookeove himne nade - „A Change Is Gonna Come” (baš kao i na prošlogodišnjem odličnom „Mona Lisais Sister” albumu gde je, uz pratnju pub-rockera iz sedamdesetih - Brisley Schwartz - kao završna numera otkriva njegova verzija druge Cookeova veéna tema - „Cupid”). Bez obzira na činjenicu da ovakvu kolekciju sjajnih malih klasičnih numera retko ko može da sastavi, i uprkos povremenoj neodoljivosti Parkerove interpretacije, tésko da će mu ovakvi potezi poveéati rejting kod novih generacija koje su ga tek nedavno otkrile. D.A.

RAZNI AUTORI - EVERYDAY IS A HOLLY DAY (New Rose) Odavanje počasti Buddy Hollyjy povodom hidesete godišnjice smrti okupilo je 29 grupa i autora vezanih za New Rose, francuskog izdavača specijalizovanog za očuvavanje „istinskog rokenrola”. Istaknuto mesto, pored Shoes, Speedy Sparks i The Peecocks (i još nekoliko opskumijih postava čija imena nikom u ovoj muzičkoj redakciji ne znače ama bail ništa), ima i Roky Erickson - nekadašnji predvodnik jedne od najvažnijih američkih grupa „garažne” scene iz šezdesetih - 13th Floor Elevators - ovde snimljen kako u hotelskoj sobi zapeva „Peggy Sue Got Married” i „True Love Ways”. DA.

TERMINAL CHEESECAKE: Johnny Town-Mouse (WII1JA) Ovo je NOISE - totalna i beskompromisna buka. Kvartet, čiji bi naziv krivo sugerirao da se radi o nekoj punk-parodiji, pokazuje samopouzdanje i jasnoću ideja neubočajene za prvi LP. lako se u košmaru njihovog zujanja, distorzije, urlanja i škripanja razaznaju odjeci različitih utjecaja, T.C. ne kopiraju nikoga. Duhovi ranih Swans i moćnih Big Black najprije se prizivaju, da bi se u završnoj orgiji buke pod naslovom „Terminal Head - Fuck” otjerali natrag u pakao. „Johnny Town - Mouse” je muzika o stanjima kad vam je jako, jako lose. No, kako bi u svojoj recenziji napisao F. Nietzsche; Ako vas Terminal Cheesecake ne unište; učinit će vas snažnijim.

KING OF THE SLUMS: Barbarous English Fayre (Playhard) Umjesto buke, ovdje dominira violina, i to u nježnim rukama izvjesne Sarah Curtis. Možda čudno za mračni, gotovo zlokobni zvuk jedne mančesterske grupe, ali ta vilina, àgresivna i uzbudljiva, uyjerljivo potcrtava izuzetno zanimljive tekstove vode grupe Charlesa Keighera, čije su otrvone strelice upućene u osjetljiva mjesta britanske suvremenosti. Iz ovoga ne treba shvatiti da je muzika King Of The Slums naporna i odbojna. Naprotiv, nemilosrdno žestoki tempo, originalnost melodijskih rješenja Г satiricid taient Keighera stvaraju efektnu i vrlo slušljivu qelinu. Totally wired. J.Š

COOKIE CREW- BORN THIS WAY (ffrr) Dv? ljutite pričalice na tragu izuzetno zanimljivog miksa rapovanja sa prirodnim zvucima nastalim na „tradicionalan” način (nadam se da i vama ova izmišljena futuristička oznaka za sviranje jednako grozobno zvuči) - okidanjem žica i lupanjem po zategnutim kožama. Skupa, to je sočan zvuk za koga nećete mnogo pogrešiti ako kažete da predstavlja vešto transponovanje bazičnog funka na način sedamdesetih usred supertehnologizovane osamdesete. Taman kad je nekoliko producenata (Kevin Saundersin, Marshall Jefferson) pronašlo načine da mašine učini toplim i živim, Cookie Crew dokazuje da ni u devedesetim neće biti boljeg rhythm and bluesa od onog koji nastaje prirodnim putem (uključujući i kakvo-takvo životno pofcriće). Možda ovde nedostaje još neki radijski hit, ali svejedno - ovo je verovatno najbolji britanski rap produkt, što je još uvek priličan kompliment. DA.

PREDLOG ZA LICENCU