Ritam

PETER GABRIEL - PASSION (Virgin-Jugoton)

Obožavaoci grupe Genesis, reprezentativnog predstavnika simfo generacije, bili su šokirani 1975. kada je frontmen i tekstopisac Peter Gabriel napustio band u trenutku kada je sa albumom „Lamb Lies Down On Broadway” postizao uspehe sa obe strane Okeana. Solistička karijera Velikog majstora Gabriela pokazala je koliko je to bio hrabar potez. Prvi solo album „Peter Gabriel” (isti naziv imaju i sledeće stri ploče) stilski je veoma raznovrsan i svoje najuzbudljivije trenutke nudi u pesmama kao što su „Humdrum” i maestralna „Here Comes The Hood” dok je najveći hit sa ovog albuma, koga je PGP RTB ponovo izdao (!), bio i ostao „Solsbury Hill”. Impresije su bile jošuvek sveže kada je Gabriel godinu dana kasnije 1978. objavio Drugi album. Bio je to homogen zvučni doživljaj intimne atmosfere na kome dominiraju predivne balade „Mother Of Violence” „Indigo”, „Home Sweet Home” koje u seb nose frustracije modemog čoveka i neprekidno preispitivanje sopstvenog identiteta koje donosi neku nadu da će biti bolje, uz ovu zvučnu oazu, usred betonske džungle koja nas okružuje. Treći album pore opservacija na sliëne terne pokazuje značajne znake interesovanja za afrićki konlinent naročito u pesmi „Biko”, koja govori o tragičnoj sudbini crnog aktivisle Steven Bikoa u Južnoafričkoj republici, što je bio i jedan od motiva da se kasnije snimi film o ovom revolucionaru. Na Trećem albumu pored starih saradnika kao što su Bubnjar Jerry Marotta, gitarista David Rhodes klavijaturista Larry Fast i nezaobilazni Robert Fripp, Gabriel je imao i ekskluzivne pomoćnike kao što su Kate Bush, Paul Weller (The Jam) i Dave Gregory (XTC) te stari znalac Phil Collins. Veliki doprinos dao je i producent Steve Lillywhile koji je obavio lavovski deo posla podigavši još više značaj svoje profesije unutar rock biznisa, ne zaboravimo, bilo je to davne 1980. godine. Četvrti album zaokružio je ovaj deo Gabrielovog stvaralaštva i sve veća preokupacija etno zvucima vanevropskih civilizacija a naročito njihovim ritmovima („The Rhythm Of The Puno simbolike nosi i „Shock The Monkey” kao i još jedna u nizu balada „Wallflower”. To su samo delići ovog izuzetnog muzipkog koncepta kojim je Peter Gabriel potvrdio da jejedna od najznačajnih autorskih ličnosti rocka, u koga je uneo nove elemente obogativši ga i dajući mu novu dimenziju zajedno sa Brian Enoom, Robert Frippom, Holger Czukayem, David Byrneom itd. Zivi album „Plays Live” svojevrsna je kompilacija pređašnjih radova mada je štela što svi albumi nisu ravnopravno zastupljeni obzirom da većinu pesama čine materijali sa Trećeg i Četvrtog albima. Posle kratkotrajne pauze usledila je i saradnja sa režiserom Alenom Parkerom (Ponoćni Ekspres”, „Zid”, „Misisipi u Plamenu”) za koga je napisao muziku za film „Pličica” tačnije bile su to instrumentale varijante numera sa TrećegT Četvrtog albuma.

Veliko iznenađenje donelaje pojava ploče „So” 1986. koja je u suštini veoma dobra, ali neuobičajena „obična”, ako se zna da je u pitanju Peter Gabriel. Interesovanje za soul i funk u toj meri može se opravdati kao Peterova posveta omiljenim autorima Otis REDDingu, Jamesu Brownu i Nini Simone. lako je komercijalno „So” odlično prošao jer je u Amend postigao dvostruko platinast tiraž, a „samo” platinast u Velikoj Britaniji, pravi poštovaoci njegovog rada i delà ostali su razočarani, je- je to bio uvod u meinstrem vode, ali... Ali onda se Gabriel pojavio posle tri godine sa muzikom iz filma" „Poslednje Hristovo Iskušenje”. Pregovori sa režiserom ovog projekta Martinom Scorseseom započeli su još 1983. koji je želeo da predstavi borbu između humanog i božjeg Hrista na snažan i originalan način, kao i übeđenje Njegovog delà u spiritual™ sadržaj i poruku. Gabriel kaže da su postojale neke nedovršene ideje koje su tražile muzički opšimija objašnjenja, tako da je uložio dodatni napor da kompletira ploču „Passion”, kako je glasio radni naslov filma, koja može da stoji potpuno odvojena od filma. U pitanju je dvostruki album sa instrumentalnom muzikom u koju su ugrađeni tradicionalni ritmovi, zvuci i običaji seveme Afrike uz pomoć muzičara koji dolaze iz Pakistana, Turske, Obale Slonovače, Egipta, Nove Gvinere, Maroka i Sentgala. Gabrielov performans zajedno sa ovim muzičarima nam otvara каpije nekog nestvamog vanvremenskog sveta koji čeka da ga otkrijemo i damu se divimo, pa se sa pravom može reći da je „Passion” kolaž od 21 sličice koje ujedinjenje predstavljaju remek delo. Potvrda Gabrielovih tvrdnji o bogatstvu etno zvukova crnog kontinenta stiže u ambijentalnim minijaturama „With This Love”, „A Different Drum”, „Of This Hope”, kao i u neobičnoj kompoziciji „Zaar” koja se oslanja na tradicionalnom egipatskom ritmu koji čuva od zlih duhova! Jeda-n od glavnih saradnika koji je učestvovao na ovbm projektu bio je Yousson N’Dour (o kome ste mogli da čitate u p.rošlom broju „RITMA" iz рега Dragana ~Ima-Li-Ko-Duži-Kosu” Ambrozića, inače eksperta za frankofanski orijentisanu Zapadnu Afriku), âme je produžena saradnja izmedu njega i Gabriela, koja je započeta nekoliko godina ranije. Inače na svom albumu „Lion” koji je. zapanjujućom brzinom izdat i kod nas Youssou N’Dour se u posveti namenjenoj Peteru Gabrielu zahvalio u svoje ime i u ime afričke muzike u celini, ovom velikom promoteru muzike koja ne poznaje granice, jer je bio jedan od prvih belih muzicara koji je svet upoznao sa crnom etno muzikom. „Passion” ostaje kao jedan od usamljeniji pokušaja stvaranja autentične filmske muzike na način na koji to čini legendami Ennio Morricone, ili večiti eksperimentator Philip Glass. Peter Gabriel je do sad pokazao da je čovek izvan trendova, stvaralac koji je svojim pristupom pokazivao put drugim autorima ili aulorkama (najbolji primer je Kate Bush) eksperimentišući uvek novim idejaraa. „Passion” je „samo” još jedan prilog toj tezi. *****

Nebojša Mićković

75