Ritam

PRINCE - BATMAN (Paisley Park - Jugoton)

Naturalisličku bajkovitosl pop kulture njeni akteri uglavnom doživljavaju kao bad irip na koji se valja navići. Ni junak našeg doba, humomi mužjak znan kao Prince, nije mogao da promeni svetačka pravila prljave igre. 1 on je, naime, mnogo puta шогао da poljubi žabu ne bi li poiucao princezu. Samo, ili su se žabe u međuvremenu slrašno prokurvale ili s princeze postale karakleme device, tek rečeni Prince nije (još) otišao dalje od srednješkolskog petinga. Završen uvod. A sad nešto sasvim drugarije. Izgledom i ponašanjem pozajmljenim od Little Richarda i muzikom maznutom od Sly Stone-a. Prince želi da postane „Novi Stevie Wonder". 1 sve to po principu „übij sve i vrati se sam". Keith Richard beše među prvima kojima je to zasmrdelo. U

slvari, zamrz’o ga je još od davnih dana kada je Prince nastupao u crnim čipkastim gaćicama kao predgrupa Stones-ima. Fatalni nedosta : lak osećaja za meru obeležiće, na žalost, celokupnu karijeru minijalumog superstara. Svaki ozbiljniji pokušaj uobličavanja umetničke koncepcije, sinteze ili eksperimenta kod Prince-a je završavao islerivanjem (mnogobrojnih) ego-lripova. Doduše, on nije razvodnjavao po kanone ali ih je zalo bezdušno silovao. U staroj, dobroj tradieiji supercmja pokušao je da zrači religioznu putenost i da svojim seksualnim opsešijama da sakralnu dimenziju ali se i tu zaglibio u blalo banalnih cgzibicija i neukusnog isticanja sopstvene hiper-mušnosti. Zapravo. Prince se često dotiče opštih mesta cmačke mitologjje (bez obzira što se konstantno dodvorava beloj publici) ali čini to bez dovoljno razumevanja konteksta u kojem te mitske slike opstaju. Ipak mu treba čestitati šlo nije nastavio da pravl megalomanske Heavy metal balade uz obavezna gitarska izdrkavanja („Purple Rain”) mada je tako mogao da zaradi mnogo, mnogo vise novea a možda i da doživi da ga profairljivi mediji proglase „Novim Hendrix-om” (?!). Nakon što je snimio neke od najgorih ploča ove.decenije („Purple Rain”, „Around The World ln A Day”) đavolčić savremene pop scene ipak se polrudio da dokaže da njegovim bledolikim žilama teče bar malo plemenite. cme krvi. Albumima „Parade” i „Sign Of The Times” vrlo malo nedoslaje da se domognu statusa remek-dela (pomalo nategnuti pokušaji da se dokaže kao „autor” i poprilično šarenilo muzičkog materi-

tjala koji je zahtevao suptilniji i, pre svega, opušteniji tretman). Ta ulazna linija je ponovo prekinuta prosečnim „Lovesexy“ (koji ipak sadrži klasiku „Anna Stesia”) da bi „Batman” zadao težak, možda i konačan, udarac našim nadama da će Prince ipak opravdati naduvani renome i famu koja ga prati. Da budemojasni: rak-rana Prince-ove muzičke ličnosti jesle siabašno kompozitorsko umeće. On je vanserijski pevač, njegovi vokalni kvaliteti nadmašuju granice zanatskog perfekeionizma. Takode, kao instrumentalista, aranžer i producent, umeo je da načini vise nego smele pomake u odnosu na slandarde muzičke industrije. Ali - jedno veliko ali - retko kad je uspevao da napiše stvarno jaku pesmu. Pevljivi refreni za dugotrajnu upotrebu i osečane soûle melodije u njegovom opusu su isto tako retki kao i relevantni primeri cistokrvnog (da ne kažem „rasnog”) fanka. Najnoviji primer sa „Batdance” još jednom potvrduje tezu da Prince ne uspeva da dosegne hipnotičku repetitivnost fanka ili da na bilo koji način razgradi i ponovo složi u celinu bitne segmente emog popa, Zato njegov rad nema ni približno onaj značaj koji imaju delà potpisana od strane tandema Nile Rodgers - Bernard Edwards („Le Freak”, „I Want Your Love” „Good Times”) koji su sredinom sedamdesetih spasili emu muziku kretivne kreativne smrti i übedljivo dokazali da se cmi pop ne može svoditi na disko poskočice (da bi zatim od tog istog diska stvorili umetnost). Takođe, epohalni albumi Michael Jacksona („Off The Wall”) i Rick Jamesa („-

Street Songs”) ne samo da su izvršili revilalizaciju fanka već su stvorili teren na kome se Prince (izmedu ostalih) i dan-danas besomučno iživljava. Aii, kako vreme prolazi postoje očigledno da je Prince veštiji u manipulisanju klišejima belog popa i tzv. gitarskog roka nego u transponovanju cmačkih idioma u sopstvenu muzičku viziju. Njegov pretenciozni eklekticizam je rezullirao gubljenjem identiteta (sindrom Bowie). Uzgred - razvikani „Black Album” nije bio namenjen getu već srednjeklasnoj Crnoj Amend. Umetnost kao kontrolisano ludilo uvek je imala svoje pokriće u industriji zabave all na „Batman”-u nema ni kontrole ni ludila. Poštoje melodijska invencija potpuno presušila Prince poseže za aranžerskirn i producentskim trikovima kako bi bar malo oživeo ritmićku strukturu ali sve je ostalo na nivou beziičnog, diskoidnog backgrounda. Ne pomaže čak ni njegovo najjače oružje - vokali su ovde samo ilustracija nemaštovilih tema i dočaravanja jeftine egzotike. Ako tome dodamo bolesni ego koji guši svaku iskricu humora, onda možemo slobodno zakljäti da je „Batman” savršena ploča savremenog popa. Ali, ne treba zaboraviti i nad popom ima pop. Setite se one poučne, narodne pesrae: „Warhol In The Sky With Diamonds”. **

Zoran Ćirić

EURYTHMICS WE TOO ARE ONE (RCA-Jugoton)

Kada se na kraju ove dekade, koja broji poslednje dane, bude analizirao prolekli period veliku šnasu da nađu mesto na nekoj od top lista irnaće i komercijalno vrlo uspešni duet nazvan Evropa pleše ili vam Eurythmies. Sasvim sigumo ovogodišnji album „We Too Are One” neće ući ni u kakav izbor ali o tome nešto kasnije. Susret izmedu Annie Lennox klasično obrazovane škotlanšanke (klavir i flauta) koje je stekla na Kraljevskoj muzičkoj akademiji i samoukog rock gitariste David A. Stewarta svakako je bio prst sudbine koja je potpuno preokrenula njihove živote, na prelasku sedme u osmu deceniju. Početak saradnje predstavlja grupa The Tourists koja za kompaniju „Logo” u periodu 1977-1980 objavljuje čak tri albuma. Najveći uspeh predstavlja obrada pesme „I Only Wat To Be With You”, koju je svojevrcmeno pevala Dusty Springfield, sa albuma „Reality Effect”. Po raspadu benda The Tourists Ann i Dave uzimaju ime Eurythmies i uz malu pomoć svojih prija-

telja Holgera Czukaya, Jakiea Leibzeita (obojica iz grupe Can), Roberta Görla (DAF) i Qema Burkea (Blondie) u studiju Conny Planka snimili su album „ln The Garden” 1981. godine. Ploča je bila objavljena za RCA (kao i svi kasniji albumi) ali nezasluženo ne nailazi na pravi odjek. Stvari kreću vasionskom brzinom napred 1983. koja će se pokazati kao ključna godina u postojanju grupe Eurythmies. Pojavila su se čak dva albuma i to „Weet Dreams Are Made of This” i „Touch” o čijim kvalitetima dovoljno govori činjenica da su oba uvrstena u retrospektivnoj listi najboljih albuma te godine od strane probirljivih kritičara NME-a (pozdrav od redakeije RITMAI). Nije za podeenjivanje ni podatak iz Billboard po kome je najprodavaniji ricencni album te godine u Jugoslaviji bio upravo Ip „Seet Dreams Are Made Of This”! Veoma originalen spoj Anninog kristalno čistog glasa i atraktivnog imidža koji balansira izmedu biseksualnosti i travestitizma na jednoj i pomalo ekscentričnog bradatog gilariste i maga za instrumente sa kJavijaturama Davea nadrugoj strani bila je formula njihovog uspeha. Tekstovi Lennoxove i muzika za koju se brinuo Stewart, doveli su do kvalitativnog uspona pop peme bazirane na sintetičkom elektro zvuku.

U godini „velikog brata” Eurythmies su dobiii poziv da urade muziku za film Michaela Radforda koji je radio na ekranizaeiji apokaliptičnog romana George Orwella „1984”. Ova saradnja donela imje vise problema nego zadovoljstva jer se njihova muzika tek povremeho pojavljivala u filmu (sličnu sudbinu je doživeo i Princeov soundtrack za film „Batman”). Sledeće godine Eurythmies su se na ploči „Be Yourself Tonight” predstavili u rockerskom svetu tj. zvuku, a dodatne poene pliči doneli su soul legende Aretha Franklin („sister Are Doin It For Themselves”) i Stivie Wonder („There Must Be An Angel”). Ova promena koja je nstala na albumu „Be Yourself Tonight” donela je svežinu u zvučnoj slid, a na sledečim pločama donela je razvodnjen ambijent sa prethodne ploče. Veliki komercijalni uspeh Eurythmies su postigli albumom „Revenge” koji je doživeo trostruki platinasti tiraž u Velikoj Britaniji i zlalan u Americi, ali je pokazao da

Annie i DAve stagniraju u svom radu. Pretposlednji album „Savage” i ovogodišnji Ip „We Too Are One” su u velikoj meri razočarali. Potpuno bezizražajna prva stranaalbuma „We Too Are One” i za nijansu boIja druga strana, zbog uspavljujuće balade „When The Day Goes Down”, postavlja pitanje da li je to isti onaj duet koji je potpisao pesme kao što su „Love is A Stranger”, „Sweet Dreams Are Made Of This”, „Who s That Girl”... „We Too Are One” funkcioniše dobro jedino kao background podloga za neobavezne razgovore na sedeljkama i muziku za kafiće (što bi rekao moj prijatelj Duško Piljak Dule). Ovim bledunjavim i neinventivnim albumom Anna i Dave su u značajnoj meri potrošili kredit kod publike, koji su mukotrpno stvarali proteklih godina, a i mene izdaje strpljenje čekajući nešto novo od ovih vrhunskih hitmejkera. **

Nebojša Mićković

76