Ritam

SUGARCUBES Zagreb, Mala hala Doma sportova, 29. 11.

Negde u sred koncerta hvatara sebe prepadnutog suviše očiglednim poklapanjem onoga što se dogada na sceni i onoga što upravo zamišljam. Einar, večeras opijen svojim egom preko granica ukusa, pojavljuje se kompletnom davolovom outfitu, skupa sa trozupcem. Na stranu što Sugarcubes inače pokušavaju da stvarima o kojima govore daju bajkovitost, ovo je već bolno suvišno, a u isli mah tako u skladu sa onim što svi gledamo već neko vreme na sceni kao igru iepotice (Bjork) i zveri (Einar). Dva glasa Sugarcubesa su i dva pola iste price - bilo je toliko očekivano da u njoj pored dobrog шога biti i neèeg zlog da sam i sam počeo da zamišljam Einar kao zao lik u svemu tome, i to tako intezivno da sam morao biti bar malo prestrašen kad se konačno pojavio u svojoj demonskoj odeždi. Snaga pop predstave lezi u kvalitetu koji je teško precizno nazvati - otpriiike, radi se o sposobnosü da se stvori slika u koju je moguće uživeti se. Po ovom merilu Sugarcubes su vanserijski uspešni - njih možete živeti jer se ne razlikuju od vas. Ponekad pominjana infantilnost ovde služi samo kao omotač od gaze iza koga stoje oštrice njihove „intuitivne anarhičnosti”. Ceo opus Sugarcubes dotaknut je pre nekom vrstom dečje Ijubopitljivosti i istovremeno haotične dečje razornosti okrenute prema svetu. Ovo stvara nežno-surovu smešu osećanja - slika koju projektuju nabijena je nesublimisanom seksualnošću, otvorenim pitanjima, razjapljenim strahovima iza najobičnijih svakodnevnih stvari, postajući magična istog momenta kad Björk proizvede svoje telo u glas. Ona i jeste srce ove slike, sa svojim izgledom i seksepilom divljeg deteta, čijim drhtanjem je natopljen svaki muziëki treptaj ovog sastava. Još debija „Life’s Too Good” (1988), bilo je jašno da su ovi Islandani pomalo banalan produžetak novog lalasa - verodostojnost njihovih pesama gradila se pre svega na šarmantnoj prepoznatljivosti muzičkih rešenja (svi pravi anarhisti su zapravo konzervativci) i neodoljivosti pevaëkih sposobnosti same Bjork. Njihov drugi album, nedavno objavljeni „Here Today, Tommorow, Next Week”, neskrivenoje ležište svih uobiëajenih mana nedovoljno dobro sklopljenih pesama - čak i najviše emitovana „Regina” na trenutke deluje kao da će se rasprsnuti po šavovima. Zahvaljujući svom očito velikom sviraëkom iskustvu Sugarcubes su večeras rasporedili svoj manjk prvoklasnog materijala celom dužinom nastupa, oslanjajuëi se na izolovane stubove dobrog u kojima su „Blue Eyed Pop", „Birthday" i „Deus” nosioci, uskraćujući tako koncertu klimaks, ali dajući mu neprekidno tekucu dobru atmosferu kao na žurci na kojoj vam se vise puta nešto lepo dogodi , a imate vremena da se snadete i razmislite šta je to bilo i kako da se još bolje osećate. Sugarcubes su pripadnici nove vrste pop grupa, onih koje su pounutrile slobodoumnosl punka učinivši granice dozvoljivog unutar pop muzike propusnim za vrištanje i recitacije, učinivši ljudske nesavršenosti svojim glavnim oružjem, dopuštajući publici da dise svojim plućima. Kao što reče jedno drugo prisutno divlje dete; „Ma oni su punk”. Pa naravno. Punk se danas kaže pop.

Dragan Ambrozić

THE JESUS and MARY CHAIN + EAT Ljubljana, Hala Sloven, 9. 12. 1989.

Da su J.A.M.C. kojim slučajem zalutali u ove krajeve pre 5 godina bio bi to prvorazredni događaj za osluškivače „drukčijih zvukova”, ovako - posetioci događaja su bili uobičajeni radoznalci, obožavatelji (fna hajde, to ne postoji) željni da čuju svoje omiljene sansone, kao i neuništivi momci u cmim kožnjacima i cokularaa, prispeli na žudno očekivanu porciju post-punk pogoa. Sudeä po ponašanju ove endemične vrste, koncert je fantastieno uspeo, sem dok su braća Reid tamburali Some Candy Talking”. Aopet, to je upravo bio najbolji deo koncerta. Ostalo se može sažeti u naslovjedne od pesama sa aibuma „Psychocandy” - Never Understand. No, krenimo redom. Eat su bend koji ima debi album, nedavno izašao za Fiction Records, i jedan od najboljih singlova prošle godine - „Tombstone”. Oni koji su pre koncerta cull samo tu stvar (kao ja, na primer) mogli su očekivati gitarske baraže koji se drže na ivici frzipke podnošljivosti, međutrm, ono što smo videli bilo je mnogo zanimljivije (i od J.A.M.C). Eat su, najprostije rečeno, bend koji ne srlja. U 45 minuta predstaviH su promišljenu mešavinu uticaja, od bluesa do noisea, kroz zanimljivo sklopljene pesme, izuzetnu scensku sigumost i gotovo neverovatan nastup svog vokaliste koji kao da je pola iivota proveo za mikrofonom (a možda i jeste). Čuveni sindikalni zaključak je - obratiie pažnju na njih. Mnogo su veći nego što to J.A.M.C. pretpostavljaju. Posle psihološke pauze (da zaboravimo Eat, šta li) zvezde otpoëinju svoj nastup uz „Rider” sa trake i bljeskanje slajdova projektovanih na zvezdu koja je iznad bine. Stvar završava i uz dim i crveno svetlo izlaze - petorica. J.A.M.C. su za tumeju iznajmili dodatnog gitaristu ëiji je uticaj na zvuk benda bio vrlo uoëijiv u pesmama sa prvog aibuma koje su spuštene iz visina ekspermentalnog ekscesa u tvrdi domen bučne rock svirke i time postale vrlo bliske pesmama sa „Automatic” LP-a koje su, pak, uz pomoć živog bubnjara i nešto koncertnog adrenalina podignuie iz izvesne tromosti sa vinila. Uglavnom su ova dva aibuma činila okosnicu onoga što se sviralo, uz minimalno posećivanje Darklands teritorije, svega u dva slučaja, i singlova. U toku koncerta. ni jedna reč nije upućena publici, što nije bilo nimalo iznenađujuće, jer se cela svirak vise obraćala želucu posetilaca, nego njihovim uširaa, U stvari, pošto mi je ovo bio prvi put da gledam J.A.M.C. uživo, shvatio sam posle ovoga zašto mi je taj bend bio uvek sumnjiv - njihova muzika u većini slučajeva sadrži onu dozu sužene inventivnosti koja stvara privid dobrog feelinga (drmaju gitare, tresu bubnjevi), a zapravo tako zamara. „Some Candy Talking” je bio zaista predah. Sve je trajaio sat vremena, a onda je usledio bis na kome nismo ëuli „Blues From A Gun”, mada je verovatno većina ljudi upravo to želela. Rezon skotske brace je, verovatno - jesmo big, ali ne sviramo baš SVE što volite. Tako je broj svetlih tačaka koncerta ostao kod cifre 1. Bilo je i stroboskopa. To je bilo dobro.

Tomislav Grujić

KONCERTI

90