Ritam

DANIEL LANOIS

LONDON, ROYAL FESTIVAL HALL, 8.2. 1990

„Taparap-tap-tap...taparaptap-tap...” Ritam je ravnomerno jednoličan, beskrajan, mističan. I dve uporne gitare; i glava zabačena u nazad; i krik „U000au,...uooouu”. Daniel Danois peva „Still Water” i užasno podseća na neSto, ili nekoga. Na koga li, ili na Sta, to podseća Daniel, pitam se pilam? Ne bih znao kasti, na koga, ili na šta, podseća Daniel. deste, malo sutra, ne bih znao kasti, na koga, ili na Sta, podseća Daniel, jer čim prebrodi prvih tridesetak Princolikih, a la „Cross” sekundi, Daniel se nade na tragu „irske bande SeSironosàca”. O jadni Daniel! Dozvolili su mu da producira njihovu ličnu kuknjavu, a on je do kraja progutao bačeni mamac postavSi vrhovnim zagovomikom „Gdeuliceuimenovogodišnjiželja” ponavIjanja. I to je tužno, to jejadno, to je sraeSno. ZaSto, коше i čemu? Mora da je toga svestan i sam Daniel, pa se baca u neki bezlični country, hvata za, kako sam kaže, kanadsku pesmu, „Jolie Louise”. Ali, čekaj malo, Sta je sad ovo? Charles Aznavour sreće Hank Williams-a, ili tako nežto. Daniel-u i njegovoj irojki hipi replila to izgleda kao sasvim prirodan nastavak. Nastavak čega? Početak čega? Oni bi se isto tako klatili svirajući i bilo Sta drugo. Oni su gledali „Muppet Show” i oni znaju „Long Riders” marnili, joS duža kosa, čizme i neobrijano lice, lo je sve Sto je potrebno jednom bendu. A muzika? Može bili i nešto neidentifikovano, a blisko Sting-ovoj verziji „Little

Wing”, sa uStrojenom gitarom pride. Može bili bilo Sta. „Jer oni znaju sve, oni mogu sve” —kao u reklami za novi supermarket. I na ponudi je „Silium’s Hill” koji nije niSta drugo do izbledeli „Belfast Child”; „Where The Hawkwind Kills”, čiji roditelj se sigumo zove „Biko”; predaleki klon „Born To Be Wild”. Valjda shvatate, Daniel pravi pesme, daje ira nova imena, ali sve vreme svira pesme drugih Ijudi nikako ne uspevajući da se barem odluči čiju pesmu najviSe voli, jer Daniel voli sve i želi da svira sve. Zato i „indijanski lavež na mesce u četri glasa”, i zmo soula, i jazz-funk. To mora tako. Daniel je producirao ne samo U 2, već i ploče Bob Dylan-a i The Neville Brothers-a. Svaka čast Daniel! A1i...? Zar i ...? ZaSto, zaSto, zaSto? ZaSto „I’m Waiting For The Men”? ZaSto? Da bi se „igramo na sigumo” sprovelo do kraja. Ko zna, možđa u gomili „primemih građana-pažljivih sluSalaca-vrednih tapSača” ima, zar je zaslužio ovaj trenutak nekrofiličarskog sado-mazohizma. Ipak njoj se to sviđa. Za nju je to bajno. Zato je i istrčala na scenu razbacujući svoju bezveznu kosu i joS bezveznije debelo telo. Kaže da je doSla iz Nemačke, samo da vidi Daniel-a. A Daniel je ljubazan i pridržava joj mikrofon; upoznaje je sa svojim prijateljem Bran-om: „Ovo je Brian”. Da, ako „Sveli” Bono može na scenu izvesti 8.8. King-a, zaSto onda Daniel ne može barem Brian Eno-a. Ura, za Brian-a! Ura, za Daniel-a! Kako je to lepo imati prijatelja, pa joS i prijatelja čiji kompjuter SuSti najbolje. Ura, ura, ura! I padaju poljubci i zagrljaji, dižu se ruke... Pa neka ih, neka se grle i Ijube, neka dižu jedni drugima ruke, neka uživaju osmehujući se na sve strane. Neka ih, ali, ako u buduće ikako može, bez mene. Molio bih, zaista bih vas molio.

Vojislav Nešić

STEPHAN MIKUS

— LIVEINNIŠ

Mnogi nikada nisu čuli muzik« Stephana Mikusa, 37.-g. Nemca koji trentuno fivi u nekom selu kod Minhena. Isto tako, mnogi slušaju njegovu muziku od početka osamdesetih i željno išdekuju svaki nov projekat izvrsnog multiinstrumenlalisteakustidara. Negde na pola pula, bliže ptvima, verovatno stoje ukopani u mestu beogradski organizatori koncerta, koji, ne znajući za one druge, nisu bili zainteresovani da Mikus svira u Beogradu. I tako je Mikus svirao na tlu koje Beograd smatra provincijom, a koje je, kako se ispostavilo, vrlo plodno. Niž ima ogranak ECM-a-„Naissus records” i NiS je imao dva koncerta Stephana Mikusa 5. i 6. marta tekuče. Ne mari. Mikus će svirati u Beogradu kad Beograd utvrdi da li je tih devet albuma samo hiperprodukcija osrednjeg muzičara (koji može bili ima nekog teču u ECM-u) ili je, doista odraz kvaliteta izvrsnog muzidara. Ipak, nakon devet albuma moguće je da dovek i zna da svira, no bolje da sačekamo još koji, pa da ga pozovemo da soyj jubilej, dvadesetpetogodišnjicu izdavanja prvog albuma za ECM obelefi koncertom u Beogradu. Bide to zgodne 2002. g. i tađa će Mikus na konferenciji za štampu izjaviti kako mu to nije prvi susret sa našom zemIjom, naime svirao je još pre dvanaest godina u Nišu. A taj koncert u Nišu (5. marta) bio je nektar za muzidke sladokusce, za ljubitelje dobrog zvuka. Bez obzira da li voliä Mikusovu muziku, ili po prvi put dujeä takvo äto, to je koncert koji ti menja preplitaj diadica duž kidmenog stuba. Ukratko, muzika koja nosi nekakvu magiju u sebi. Mikus je svirao sitar (indijski žičani instrument sa 5-6 melodijskih žica i oko petnaest rezonantnih), šakuhaći (japansku bambusovu flautu), šo Qapanske usne orgulje, instrument koji se retko može Cuti i u Japanu), dilrubu (vrstu indijskog violončela), ki un ki (sibirsku trubu), dve frule i kamenje iz Kine staro 5000 godina. Izvrsno je tehničld potkovan, što nije iznenađujuće kada se ima u vidu njegovo „žkolovanje”: u sgdamnaestoj, kada je prvi put čuo sitar Šankara na plodi koja se tada pojavila u Nemačkoj, odlučio je da ode u Indiju i naudi njihovu muziku, pre svega sitar. Što rek’oto učinio, otiš’o i tamo svirio sitar k’o lud, kako kaže, svakoga dana tokom tri godine. Posle se zaljubio u šakuhaći, japansku flautu od bambusa i zapalio put Japana da nauči da je svira. Tako je na pravim inestinta učio da svira prave instrumente. Otkrivši mnoge koji divno zvuče, a više se ne koriste zbog toga Sto su Ijudi opteredeni predrasudom

da je za svirati ih neophodno koristiti nekadaSnje obrasce, Mikus je počeo da komponuje i pri tom kombinuje instrumente koji su vremenski i prostorno nespojivi. Na prvom albumu „Implosions” (ECM 1977.) svirao je sitar, bavarsku cimi, japanski Sakuhadi, So i avganistanski rabab uz naznaku: „The music on this album is not Japanese, Indian, Afgani... not Bavarian-it is not traditional music... call it what you will-There has been the sincere desire to understand the essence of these culture.” Mikus, dakle, ne svira nikakvu etničku muziku zato što smatra da svako treba da neguje svoju sopstvenu folklornu muziku i da je veoma glupo da Nemac svira japansku, arapsku ili bilo koju drugu muziku, što ne znači da se ne treba susretati i oduJevIjavati muzikom, instrumentima i običajima drugačijih kultura, naprotiv-neophodno je razumeti bilo' čiji način života i razmižljanja da bi svet opstao. „Гш in love with that craizy instruments”, kaže Mikus i dodaje „kada instrument staviš u muzej, übiješ ga time.” On je mnogima udahnuo život posle mnogo godina i nije dozvolio da nestanu sa lica zemlje. Svira: nej, šo, šakuhaći i ostale svirale, sitar, gitane, citru, harfu, dilrubu, rabab, tambure i ostale fidane, osim toga pronalazi predmete koji mogu dati interesantan zvuk, kao npr. saksije i kamenje... Poslednji album „Music of Stones” (ECM 1989.) snimljen je u Katedrali u Ulmu (prvi album na kojem saraduje sa drugim muzdarima) sa velikim rezonantnim kamenim blokovima granita i bazalta u kombinaciji sa irekim limenim frulama i šakuhaćijem. Preporudujem za slulanje (a moj prijatelj Ljuba dodaje, najbolje na CD-u da bi se duo reverb Ulmske katedrale od 8 sekundi.)

Ploče i CD (ECM)

„Music of Stones” /1989./(kamenje, šakuhaći, ireke frule...) LP, CD „Tilight Fields” Л988./ЕР, CD „Ocean” A9B67(nej-arpska frula, šakuhaći, bavarska citra, glas) „East of the Night” /1985./ LP, CD „Listen to the Rain” /1983./ (dilruba, Spanska gitana, suling-frula, tambura, šakuhaći...) LP „Wings over Water” /19827 LP, CD „Koan” /19817 (šakuhači, citra, gender, sarangi, rabab, bodhran, angklung, burmanska zvona, gitare, glas...) LP, CD „Till The End of Time” /19787 (kortholt, citra, gitare...) LP „Implosions” /19777 (sitar, akustidna gitara, bavareka citra, šo, šakuhadi, thai flauta, rabab, gals...) LP i CD „Behind Eleven Deserts” (verabra records 1978)

Mirjana Gvozdenac

etnomuzika na B 92