Ritam

trirajući postojeću, koja je, kako sam kaže, tokom 1988. polako "prešla sarokanjanafunk". Tom novom ukusu stvorenom kod posetilaca određenih večeru u ovom klubu, vanredno je pogodovala pojava Urban Dance Squad i komercijalni uzlet Red Hot Chili Peppersa sa LP-jem "Mother's Milk", 1989. godine. Poreklo gotovo svih semplova sa albuma Public Enemy već je bilo ispitano kroz mnogobrojna puštanja klasičnih ploča tipa WattStax ("Crna braća pevaju"). Sly Stonea - "Stand" i "Fresh", "James Brown's Funky People Vol. 1 & 2". Do početka 1990. taj štos snimaka postao je redovnom posetiocu Akademije poznat kao svoj džep - bilo je vreme za potpuno novu fazu. Pojava sastava kao što su UDS i RHCP, bila je samo podsticaj zajedan, tadajoš tanak sloj mladih muzičara, koji su počinjali da sviraju nešto svoje. Njihova muzikaje upravo doživljavala isto ulivanje onih uticajakoje su prepoznali i kod pomenutih sastava. Bitno je odmah naglasiti da se radilo o duhovnoj bliskosti, poštovanju za ista imena - ne o stilskoj sličnosti, a kamoli podudamosti. Strahovito zapaljiva, a autentično beogradska škola lepljenj a oštre hard rock ili melahholične blues gitare na erne, sexy funky bas linije, nastala je isključivo na osnovu slušanja pomenutih starih autora. Ljubav zaprirodni zvuk postalaje formula nove magicnosti. Ova mala porodica domaćih grupa u suštini je od početka bila sasvim raznovrsna - jedina osobina koja ih je povezivala bilo je okretanje staroj muzici radi inspiraeije, te odabir cmačkih tonova kao glavnog izvora u tome, U tome su bili potpuno u toku sa zbivanjima u svetu gde se potpuno istovetan proces odvijao u isto vreme. Nešto krupno se dogadalo u Beogradu, a svet za to nije bio spreman. Beograd još manje. Klajberi, koji su prvi od te nove generaeije došli do daha, očito su u transu sviranja iskombinovali blues, funk i Hendrixa. Nlsu zvučali kao išta poznato, a "pre svega ne kao Partibrejkersi" (Yu-nindža). Robna kuća, proto band ove scene koji je generaeijski pripadao kopijama Brejkersa iz sredine osamdesetih, doživljavao je 1989/90 poslupno preobraćanje ka hard rock/funk kombinaeiji zvukova, povukavši za sobom do tada ncđorečcnu Kaznu za uši. Kaznaje

(1990., za soda hez izdanja) Iz vizionarski nastrojenih eksperimenata basa i duvača Pasmatersa prirodnim se sledom raspadanja i sastavljanja oformio treči bitan sastav generadje - Presing. Neverovatan beogradski zvuk - spoj Kizinih pričalica, masne ritam sekcije i insistirajuče Krakine gitare predstavljao je jedini logičan produžetak prvog i drugog alburna Discipline Kičme, i odlazak iza njih. Nažalost, ako Klajberi nisu mislili na budućnost, bar su mislili na sadašnjost - a ovi momci suviše često nisu mislili ninašta. Neverovatno labilna postava, za koju nije neobicno da se raspadne i sastavi nekoliko puta dnevno, nije održala mnogo koncerata i ništa nije objavila. Verovatno mesto za debi - Sorabia disk, nakon neuspeha zagrebačke avanture sa Zdenkom Franjićem (Slušaj najglasnije), Ne duguju nikom ništa, osim sebi.

(septembra 1992., za sad bez izdanja) Posledica poslednje svade u njihovom taboru je pojava prve supergrupe ove generacije - Plejboj. Još je rano reći kuda bivša ritam sckcija Prcsinga (Miško i Roman) i gitarista Euforije (Igor) žcle da idu, ali hard rock i funk su dcfinitivno odrcdnice njihovog zvuka. U skladu sa starim afinitetima cele porodice. Sly Stone bi bio srećan da ih vidi - scenski spektakl sa crvenim perikama, šljo-

i tada odlično znala šta želi, ali ne i kako to da postigne - njena suviše očigledna mešavina iggyjevskih urlika i acid-gitarskih sola od petnaestak minuta nije imala nikakvu publiku, ni u Dadovu, ni u KST-u, ni na Akademiji. Euforija je od 1988. sledila svoju ljubav ka pop strukturama pesama, zacinjenim prljavijim i ostrijim gitarskim radom, savršeno se uklapajući u uobličavanje novog poretka na beogradskoj rock sceni. Pasmaters su se upravo raspadali, da bi iz njih nastao Presing, a za Darkwood Dub su u to vreme znali samo njihovi poznanici. Naravno, da bi se nečija originalna muzika pojavila u javnosti, pored mesta za sviranje - a to su bili Akademij a kao stalna baza, te KST, Dadov, Dom omiadine kao povremene - bilo je neophodno da neko stane iza vas i objavi vam plocu ili bar kasetu. U liku Nikole Medića, sada u Londonu, nova beogradska scena dobila je svog malog mecenu. Njegova "Nova Aleksandrija" bio je ambiciozno zamisljen izdavački projekt koji je posle izdavanja knjige stihova Satana Panonskog (1990.), kaseta Klajbera (jesen 1990.), Euforije i Voodoo/Kole Kojot i ptica trkačica (proleće 1991.), te singla Kazne zauši (februar 1991.), trebalo dakukninira albumom "Zelimjahati do ekstaze" - kompilaeijom sa po dve numere grupa Kazna za uši, Klajberi, Euforija, Presing i Darkwood dub. Ovaj "Paket aranžman" za devedesete ostvarivan je u saradnji sa Zdenkom Franjićem, pionirom trećeg narastaja nezavisnog izdavaštva rock muzike u ovimkrajevima, covekomkojije sam izdao najveći deo garažnih grupa iz podzemlja cele ondašnje Jugoslavije. Pošto je u njoj Zagreb bio centar nezavisnog izdavaštva od 1990., a tadašnji Jugoton štampao najbrže i najbolje sve količine pločakoje bi privatnik naručio, ništa prirodnije nije bilo nego osloniti se na pomoć starijeg i iskusnijeg kolege. Nažalost, uprkos toj pomoći, odštancovanih 500 komada vinila ostalo je posle juna 1991. zauvek (?) u Zagrebu, minus 5 komada koji su završili u rukama nekih našili beogradskih prijatelja- ostavljajuči i Nikolu bez svog primerka. Uprkos malom broju tragova, period od 1990. do jeseni 1992. vreme je afirmacije ove nove, prevratnicke porodice rock grupa. Ako izuzmemo sviranje po klupskim prostranstvima grada, jedino je Radio B-92 (iz vre-

20