Ritam

vas na trenutak natera da posumnjate u dusevno zdravlje autoга i pevača. Njegov koncertni nastup ima posebnu dimenziju zbog nekoordinisanih i nekontrolisanih pokreta koji sugerisu artritis, cerebralnu paralizu ili neko drugo neurološo oboljenje. Taj konglomerat bizarnih priča, kancerozno - delirantnih slutnji, nekoordinisanih pokreta i mirisa velegradske truleži ima zavidne artističke kvalitete i visoko se kotira na etabliranim lestvicama estetskih vrednosti. Albumi Toma Waitsa su uvek u vrhu liste najboljih ploča na kraju godine. Čini se, medutim, da je Tom Waits u drugom delu svoje karijere, posle poznanstva i braka sa Kathleen Brennan, poremetio onaj divan sklad između autentičnog i rockerskog sa jedne strane i aitificijelnog i artistickog sa druge strane. Ova druga strana počela je da odnosi prevagu što kod njegovih dugogodišnjih afisionadosa stvara odredenu nelagodu. Kao da za Waitsa spomenuti junaci njegovih napeva nisu vise Ijudi od krvi i mesa već koncepti i mitologeme kojima se on sada na jedan pretenciozno umetnički način poigrava. Na taj nacin Waits verovatno dobija veću mogučnost manipulacije što diže artistički nivo njegovih projekata. Medutim, ne mogu se oteti utisku da na nekom rockerskom planu njegovi napevi nemaju onu direktnost i autentičnost koju si imali pesme sa albuma Blue Valentine ili Heartattack And Vine . Vrlo je pohvalno kada jedan američki rocker postane svestan evropske pozorišne tradicije, Kjerkegora, alijenacije i ostalih evropskih nedoumica. Nije, medutim, dobro ako to počne da menja njegov izraz, da razjeda rockersku pravovernost i snižava nivo autentičnosti. Tom Waits neče, naravno, doživeti sudbinu Stinga i Erica Claptona i postati intelektualistička karikatura, ali se suočava sa sličnom opasnošću. U svojoj uobrazilji vidim onu nesrećnu kurvu iz Mineapolisa, vidim onog

krvarećeg Romea koji umire na bioskopskom balkonu dok James Kegney umire na kisi na ekranu tog istog bioskopa, vidim sve te ulične heroje, klovnove i vagabunde kako sa tugom u očima gledaju metamorfozu svog autora. Hector Babenko, Terry Gilliam, John Lurie, pa i sama Kathleen Brennan nisu najbolje drustvo za ovog dopisnika iz podzemlja velegrada, Ti nadobudni intelektualci i umetnici se kao kancer uvlače u pore izuzetnog Waitsovog talenta oduzimajuči mu snagu, ukalupljujući ga i gušeći. Sačuvao je, međutim, Tom Waits veliku količinu svoje americke razbarušenosti, adolescentne osećajnosti i seizmografski preciznog osećaja za sudbine najrazličitijih marginalaca i jos uvek je u stanju da napiše neverovatne pesme kao što su Downtown train , koju čak ni blazirani Rod Stewart nije uspeo da upropasti ili Blind Love i That Feel u kojima on i Keith Richards, čovek slične provenijencije, otkrivaju sve lepote country bluesa. Možda baš zato što je svestan opasnosd o kojima sam pisao, Tom Waits za svog intimusa poslednjih godina bira Keitha Richardsa, rock'n'roll ikonu koja je umela da na rockerski način razresi sve životne dubioze. Još jednom na kraju ovog teksta uključujem svoju maštu i vidim Toma Waitsa i Keitha Richardsa kako sa gitarama na ramenima i flašama burbona u rukama idu nekim zabačenim velegradskim ulicama i kako odpozdravljaju raznoraznim marginalciraa koji stoje na trotoaru. Ovi u njima prepoznaju svoje pesnike i oduSevljenp ih pozdravljaju. Kad se dovoljno udalje niz put njihove siluete na zalazećem suncu se više ne mogu razlikovati od konture one plemenite skitnice koji je stvorio Čarli Caplin.

49