Ritam

KLIK SUGAR

Shvativši da ga rad u velikoj kući u kojoj je izdao svoja prva dva albuma (Workbook i Black Sheets of Rain Virgin ) itekako sputava, Bob Mould, moj stari, dobri heroj, sa akusdčnomje gitaromproputovao Evropu održavajud, po informadji očevidaca, u koje übrajam i izvesnog gospodina Cikaru, odlične koncerte, a potom, oformio i novi bend - Sugar. Ovoga puta, kao i sa Husker u, koji se izgleda neizbežno moraju pomenuti, saßobom su dva čoveka: Malcolm Travis, porodični čovek koji je po£etkom 80-tih bio uz okosnicu scene grada Athensa (R.E.M...), i basista David Barbe, nekadašnji San odličnih Zulus, čiji je LP svojevremeno Mould producirao. Sugar su nakon desetina koncerata na kojima "definitivno neće svirati ranije Bobove stvari", izdali LP " Copper Blue", još jedan delić Bobovog života i to za britansku firmu Creation, koja pod svojim okriljem ima Ride, Teenage Funclub itd. Kroz sve stvari koje je ranije radio prodce svest o očaj u, izgubljenosti i mreku nekog odto bolnog iskustva; svaki krik i stih u Husker u i

prva dva samostalna LP-ija svedoče o tome. Mag besa i gorčine na "Copper Blue", po prvi putisporučuje prava ostrvca sreće i smeha, po uzoru na odličnu, srećom zaraznu "See A Lillie Light" sa prvog albuma, a koja je izgleda produHla svoj Hvot na dobrom delu ove ploče produktu sreće koju je počeo da oseća (pesme "If I Can't Change Your Mind", "Man on the Moon" itd.). Hit ove ploče zove se "Change" , a po svemu sudeći tojeiključnarečkojaprožima ovu ploču. Sam način na koji je uradena donekle je drugafiji - vrlo često ona podseća na snažne i besne, a opet, melodicne i vesele Pixies iz najboljih dana - čak i onda kada govori o übistvu devojke na obali reke (po modelu "Dianne" sa "Metal Circus", ovde je skoro ironicno moibid-

na "Goodldea"), a potom se Mould neminovno vraća na teme bolno isščupane iz sopstvene depresije ("Helpless"), ili potvrđuje nedorečene muzičke motive - tako "Hoover Dam" neobično podseća na nadogiadnju pesme "Brasilia Crossed With Tranton" saLP "Workbook’. Zanimljivo je spomenuti i blago čudne zvuke, verovatno izazivane sintisajzerom koji ili spajaju pesme, ili se pojavljuju u njima samima. lako je ova ploča mirnija, melodičnija, slušljivija, iako na njoj Bobova duša ne vristi iz sve snage za pomoći, ona ipak počiva na bolnoj prošlosti, i zato nije izgubljen ni najmanji deo sušte snage njegove gitare i njegovih osećanja. Bob samo govori da život ipak može bid i sladak. Zato se, pretpostavljam, i zovu Sugar

Olja Miletić

LEMONHEADS

Posle prijemčivog i prijatnog, ali ne i komercijalno uspešnog albuma "Lovey" (1990), EvanDando, lider/pevač/gitarista bostonskih Lemonheadsa ostao je nasukan - saugovorom velike kompanije (Atlantic) u džepu, ali praktično bez svoje grupe. Nekada, uz Descendents/All perjanice američkog pop core-a, Lemonheads su, barem se tada tako činilo, bili jučerašnja priča - još jedan od super-talentovanih sastava koji ostaju upamćeni kao polazna tačka solo karijere svog lidera. Dali samo zbog ugovora sa korporacijom, ili ipak i zbog ideje o Lemonheads kao grupi, nečem suviše dragocenom da bi bilo olako zaboravljeno, Dando se, kao jedan od velikih nepoznatih autora američkog rocka i kao jedan od onih pametnih bostonskih momaka, posle dvogodišnje pauze vraća sa novim albumom Lemonheadsa "It's A Shame About Ray". Materijal, kako se to "stručno" kaže za pesme, je nastao tokom pros I e godine, u vreme kada je Dando sam

krstario Australijom držeći koncerte i na akustičnoj gitari svirao pesme svog, kako je i sam mislio, bivšeg banda. Verovatno je povratak toj oprobanoj formuli - "najbolje su one pesme koje napraviš na akustičnoj gitari", reče Bob Mould - učinio i to da "It’s A Shame About Ray" ne pati od stilskerascepljenosti na "mekše" i "tvrde" pesme. što

je bila blaga boljka "Lovey" -ja. Ipak, kao da je upravo "Half The Time", jedna od pesama sa tog albuma, inače poslednjeg izdanjakojuje " Atlantic" štampaonavinilu, bila neka vrsta prototipa za veći deo zvuka koji dominira na novoj ploči - praskavi gitarski pop osenčen country odjecima i sa velildm rocknroll srcem, Dandove sklonosti ka velikim malim američkim melodramama, nagoveštene obradom Gram Parsonsove "Brass Buttons", procvetale su u umornoj baladi "My Drug Buddy" posvećenoj bivšoj devojci, dok naslovna pesma i "Confetti” nose neodoljivu caroliju trenutne privlačnosti pop hitova koje je neko greškom zaboravio da snimi. Lemonheads danas nisu ni veliki ni uticajni, niti je "It'sA Shame About Ray" jedan od dogadaja sezone (a zašto bi i morao biti), ali grupe poput njih su ponekad neophodne da nas podsete da smo manje-više normalni ljudi koji često ne umeju sebi da objasne zašto im se događa ono što im se događa. Možda je to i suština one američke melodrame u kojoj svi ponekad odigramo ponekuulogu.

Tomislav Grujić

6