Ritam

vom Sadu, ali je mnogo značajnije od toga sama činjenica koja toliko verno odslikava to vreme s кгаја sedamdesetih: imate jednog tridesetogodišnjeg veterana konceptualne umetnosti i pionira rokenroia u tom gradu koji je sve to zapustio i njegov slučajan susret sa Sex Pistolsima koje je tad po prvi put čuo ргеко radio talasa. Sudar koji je tom prilikom doživeo zbog svoje zanesenosti samo ga je učvrstio u uverenju da se desilo nešto značajno, odnosno da se negde u svetu dešava nešto značajno što se na čudan način preklapa sa njegovim životom. Svi koji su ikad imali taj osećaj da se rock'n'roll nekako prirodno umeće u njihov život kao njegov sastavni deo, prepoznali su sa punkom taj momenat i pretvorili ga u logični produžetak iste priče. Prvo novosadsko poglavlje ta priča je odjednom dobila kroz likove novih gradskih heroja kao što su jedan profesor tehničkog obrazovanja koji susreće klinački punk band (Čonta i Gomila G) da bi napravio prvi medijski prihvaćen yu-punk bend (Pekinšku patku), jedan umetnik kog su već tad zvali "deda" a koji se vraća staroj Ijubavi - rok muzici (S.Tišma i La Strada), jato sitne srednjoškolske omladine u kome odskače grupica prijateljica koja će kasnije oformiti Воуе, mali brat bunjarke iz pomenutog ženskog sastava - Brane zvani Kebra koji će posle više pokušaja sa novosadskim i beogradskim muzičarima napraviti 1980. Obojeni program, i drugi čija imena i prave uloge se skrivaju iza nadimaka... Ono što je posebno značajno je činjenica da se uNovom Sadu dogodio čudan ali izuzetno ргоduktivan spoj između dolazeće, mlađe generacije iz druge polovine sedamdesetih i starijeg naraštaja čiji jepogled na svet već ranije bio izgrađen kroz različite oblike rok muzike, filma (Želimir Žilnik), avangardneknjiževnosti (neopisivi Miro-

slav Mandić) i altemativne umetničke prakse (konceptualna grupa OHO), a koja uprkos svemu nije nameravala đa poklekne pred nadolazećim godinama i prismotrom ćutanja koje je obavijalo njihov rad s кгаја šezdesetih i početka sedamdesetih. Javno ćutanje koje je s vremena na vreme postajalo preteće (hapšenja sumnjivih dugokosih bradonja nisu bila nepoznata stvar u našim kraj evima, posebno na fonu nekih odavno zaboravljenih političkih sukoba). Ova veza između starijih i mlađih, koja nije na taj način postojala npr. u Beogradu, pomoglaje da seuspostavi autentična nit altemativnih kulturnih vređnosti u Novom Sadu od sredine šezđesetih naovamo, a punk je bio samo najvidljiviji i najglasniji oblik ove veze. Energija mladih uz koju kapljicu svesti starijih.

ТАМО GDE NIKOG NEMA Вгаце Babić iliti Kebra iz Obojenog programa ima svoje jasno i određeno mišljenje o događajima koji su usledili... "Mislim da je poslednja prava punk grupa u Novom Sadu bila Dva minuta mržnje. Kad oni nisu ništa uradili, a pričalo se o ploči za inostranog izdavača, konkretno italijanskog, čini mi se, tu se sve prekinulo..." A Vrisak generacije i drugi, mlađi sastavi? "Ne, ne, ne. Ja mislim na one grupe kojima je punk bio potreba, a ne žanr u koji su se kasnije uključjle, razumeš? A takvih nije bilo posle Dva minuta mržnje. Jedini punk band u Novom Sadu trenutno je Obojeni program." Možda je potreba za izražavanje preko muzike izgubila svoju agresivnost tokom osamdesetih, bes koji Kebra očekuje i traži kod punk sastava. Ne verbalna agresivnost i formalni bes, već stvaran, nastao iz ozlojeđenosti i osujećenosti. No rock muzika je tada bila više kolektivna stvar, stvar generacijskog identiteta, pre nego individualni hobi posvećene manjine u šta se pretvorila lagano tokom osamdesetih. Stvarjeu tome daje ceo rock postao deo opšte kulture, prihvatljiv i prepoznatljiv svima i samim tim je izgubio onu oštricu koju je nekad imao a koje se seća samo malo starija generacija. Oni novodoprodošli znali su za rock'n'roll i punk samo kao izraz svoje usamljenosti. Upravo je to ono što nalazimo na albumima Ritma nereda ili kasetama Vriska generacije, kao glavnim ostacima tog perioda NS punka - tema usamljenosti/izolovanosti (kao na sjajnom omotu za "Nikog nema" debi LP Ritma nereda).

29