Ritam

RITAM: Da li vam je iko гекао Momci vi ste najbolji. Napraviču od vas veliku stvar? CANE: Niko nam nije гекао ali ima nekih koji su to uradili. Ja sam uvek hteo da mi budermo MCs—Partibrejkers... Da imam tu odgovomost. Kao koncert u KST-u. Znaš tu je 4-5 generacija, imaju 14-15 godina a znaju naše pesme, čoveče. Znaju našu žvaku. Znaju zašto smo mi tu, zašto su oni došh. RITAM: Znači, vaša priča se nije promenila? CANE: Nije. Anton i ja smo ponovo otkrili dečake u sebi. OtkriU smo da smo i dalje nevini i pomalo naivrd. To otkriješ kad počneš da truhš. A kad tražiš nešto najsvetije u sebi onda prolaziš kroz gomile đubreta. Da bi negđe na kraju, ono što te čini posebnim isplivalo. RITAM: Misliš da ova nova generacija (13—14 godina) shvata te pesme na onaj isti način na koji su se shvatale ranije? Da je poruka univeizalna? CANE: To su mala jevanđelja. Ali ima tu i jedna druga stvar. Kada ti neko kaže da si legenda, ja bih mu jebao mater. Proglašavajuči te za legendu traže tvoju smrt. Tako im se više isplati. Rasprođaju tvoj život a da ništa nisu uložili u njega. Takva nam je sudbina, izgleđa. Ima tu i naše krivice. Mi nismo hteli da igramo po njihovim pravilima, platili smo... RITAM: CD je možda zgodan način da se to isplati več jednom? CANE: Svi snimci su pohranjeni na sigumo. Stoje na DAT kasetama. Nedavno sam shvatio da se taj materijal jako nagomilao. Postoji gomila video kaseta. Recimo, iz Slovenije. Kada to gleđaš osetiš se kao neki ratni heroj. RITAM: Šta čekaš sa tim materijalima? CANE: Čekam da dođe neki čovek koji če samo nama đa se bavi. Kada sam bio maU, postojao je jedan čovek, zvao se Piter Grant (menadžer Led Zeppelin), i ja celog života tražim takvog menađžera, da nam bude i mama i tata, ako treba da mi donese i čaj. Ali, jebiga, na kraju svega to i nije tako važno. Bitno je da osvojiš blagost, mudrost, strpljenje, da te ne povuku sve te niske strasti, da te neutraUšu sve te manipulacije, jer hteli mi to ih ne mi smo i dalje u službi sistema. Mi činimo veliku stvar i sipskom narodu i ovom gradu, Ponekad osečamo đa smo Ijudi koji daju legitimitet svemu tome. Znaš, sada svi kukaju, što je potpuno veštački, postavljaju pitanje Da li je pobedila narodna muzika? RITAM: Jeste, ’B5. CANE: Eh... RITAM: To stanje počinje tad. Seti se ’9O. godine, sve rock ploče koje su izdate, izašle su nezavisno. Ništa nije izdao ni Jugoton ni PGP. CANE: Čega se pametan stidi, time se lud ponosi. Kada su se hale punile, sve te razne grupe, stupidarije. Neke izdrkotine. RITAM: I pored svog nezadovoljstva moraš da priznaš jeđnu stvar kao uzora po stavu citira te dosta bandova počevši od Meseršmita, preko Majki iz Vinkovaca... CANE: Pa, noimalno kad ne jebemo (?!). Nismo počeli da sviramo zbog riba i da bi nam poklonici iz prvih redova punili garderobu. RITAM: Vi ste đefinisali neki, možđa izvomi, rock stav na našoj rock sceni. Od početka se znalo đa se to neče prodati. Koja je imao istu priču, ali on je jedan čovek i jedinstvena muzika... CANE: Žao mi je što Koja nije ovde. Ovog trenutka on bi imao sve što je ovde potrebno. Bio bi neki urednik u nekoj diskografskoj kuči. Pomagao bi svima... znaš, Kojot kao

Majka Tereza. Da je ovde učinio bi mnogo više za Stvar. Za ostale ne znam, ali on je potreban. Kada nekoga nema, vidiš koliko ti nedostaje. GREH MORA DA SE OKAJE RITAM: Gde vidiš Partibrejkerse posle ovog albuma? CANE: Ne znam... Znam samo da smo veliku ploču snimih... RITAM: I drugačiju... CANE: Znatno drugačiju. Opet pravimo neke druge stvari koje neče imati veze sa ovim što smo sađ uradili. Sve ovo stavlja trag, oštečuje. Kađa se nešto slomi može da se zalepi tri puta. Jedini izlaz je okajati greh. Jednog dana kad budu čuli „ Molitvu” u Hrvatskoj, ili bilo gde, svi če se dobro zamisliti. Čudno je to. Posle svega pišeš pesme i hočeš da radiš. Ali, bliži smo katastrofi nego ikad, svi. RITAM; Šta če biti sa „živirn ’ materijalom? CANE: Ponovo če se izdati. Ovde imamo jednog tipa koji bi to izdao, ali prvo đa se izda ovaj album koji je jako komercijalan. Komercijalan u onom smislu, da je toliko dobar da če ga Ijuđi kupovati kao nasušnu potrebu, RITAM! Bilo bi fantastično da uporedo izađu oba izdanja? CANE: Da, pri tom bi ono prethodno „Zabava još traje” poslužilo kao neophođna edukacija. Isto kao kad smo svirah u Solimu. To je davanje nade. Nama nađa treba. Znaš, kad smo svirali u Solunu, ta đva koncerta, gđe oni Grci dolaze, Ijube te, pokazuju tvoje kasete... a, na drugoj strani, ovde, nema uslova da rađimo. Nezgodno je kađ te lomi tvoj lični iskaz, kada imaš neke istine koje nosiš, kada one stoje u tebi „Tkiva”. Ćudno kao vic. Znaš, kada se uvalimo, dignemo noge i zapalimo joint, počnemo đa lupetamo, i onda se, kasnije, ispostavi da od tog lupetanja ispadaju totalno neverovatne stvari. Zove me ortak iz Amerike. Tamo postoji jedna TV stanica koja fura samo političke emisije, бо miliona Ijudi ih stalno gleda, i pazi sad ide emisija o tome kako se zabavljaju mladi u Bihaču. U sred priloga čuješ nas i viđiš ekipu koja u nekom klubu, lokalu đuska uz Partibrejkerse. Znaš, Ijudi znaju. Meni je drago da postoje Ijuđi koji su još uvek zainteresovani za naš rad. Drago mi je kada me iz Berlina zove Muja iz KUD Idijota i predloži mi da napravimo zajedničku tumeju. To je dobra stvar. Dođe mi neđvno Borič i kaže Čim se potpiše mir ođmah pravimo koncert u Zagrebu. Zamisli koja mi se glupa stvar desila. Kad smo bili u Amsterdamu, izlazimo iz nekog kluba sa Ćirom iz Klajbera, onako urađeni, na ekstaziju valjda, kad tamo na ulici sede dva hpa i pokazuju na nas. I sad ja ne vidim dobro, mislim možđa je neka ekipa koja nas čeka... Ćira se odvoji, popriča sa njima, vrah se, i pitam ja Ćiru Koji su h oni? A on, kao neka ekipa iz Zagreba. I sad mi kaže ko su, a ono Ante Čikara, čovek kojem sam davao intervjue... I sad če trač kao, eno Brejkersi se pravc važni u Amsterdamu. RITAM: Sad češ da se izvadiš preko „Ritma”. CANE: Ma đa, a i njega ko jebe. Mogao je da ustane i da priđe, tako da 0n0... Ante, izvini.

Tomislav GRUJIĆ

Dragan AMBROZIĆ

(FOTOGRAFIJA; Alelcsandar KUJUNČEV)