Ritam

R: Kako se završio deo tvog zagrebačkog Svota? K: Dobro, bez nekih problema, bez uvreda, i đan danas me Ijudi pozdravljaju, to znači da je sve u redu. Ja mogu svoj život da živim dalje, u međuvremenu sam se oženio i očekujem potomke. Odlazak iz Zagreba je bio normalan, mi nismo ni očekivali rat, bili smo naivni, bili smo pacifisti, i otišli smo jer smo mislili da će se stišati ta gužva, pa ćemo se vratiti, svi smo imali takav osećaj. Kad je počeo pravi rat, tek onda nam je postalo jasno da tu više nema povratka. R: Priličan broj Ijučti je otišao napolje? K; Ceo moj bend je otišao napolje, svi Ijudi koji nisu želeli da ratuju, i ne zanima ih ko je u pravu. Otišli su Ijudi đa sačuvaju živu glavu, što je i uajvažnije. R; Možeš li da porediš situadju u Zagrebu i Beogradu? K: An, mi smo uvek bolje prolazili u Beogradu, puno bolje nego u Zagrebu, Ista situacija je kao i sada u Nišu - u tvom gradu te uvek drugačije gledaju, nišane te, ocenjuju, Ijubomora... to je čndo. Uvek stojiš bolje drugde nego u svom gradu. U Beogradu je atmosfera drugačija, Ijudi ne sitničare, ovde je r’n’rnajbitniji, ideološki. R: Da li je bilo trauma tokom tog presadivanja tebe i Studenih u ove h'ajeve? K: Nisam imao nikakve traume. Jeđini problem mi je bio to što mi se nije počinjalo ispočetka, što je normalno. Onda sam ja lepo prodao te gitare, i pojeli smo i popili te раге. Posle u Nišu je bilo - ’ Ajde da sviraš bas u ovom bendu, ’ajde da pomogneš ovom ili onom, posle toga - ’ajde đa sviramo neku tvoju stvar, i onda te navuku, opet na ono isti. Onda ti Ijudi kojima si ti svirao nešto, hoće da sviraju za tebe, kreneš sa svirkama, onda dođu bolji Ijudi, ozbiljniji, i tako je krenulo opet sve ispočetka. R: Mateiijal Studenih sada zvud mnogo opuštenije, nisu više u grču, kao da zuriš negde dastigneš... K; Potpuno si u pravu, ali i ja sam stariji, iskusniji sam. A ona ploča nije toliko u grču, koliko je loče izrezana. Samo Ante, ja i bend znamo koliko je to dobro snimljeno u studiju. Bilo je tu pet gitara, pojačala, odlično snimljena ploča. Mi smo namemo hteli da to tako snimimo, đa zvuči onkao američki, a zbog Jugotona, koji je tada imao užasne ploče, ispalo je očajno. Bili smo svesni da je to grozno, a stvari dobre. R: NOVEMBAR je isto imao svoja lutanja - zvučali ste na jedan način kadste počeli, drugačije u sredini, a drugadje sada. K: Ma, mi isto zvučimo. Možda smo se malo übrzali, ali to je nesvesno. Sada smo se podelili, Sale i Zoca se sada bakću oko laganijih stvari, aja ću oko bržih. Sale je napravio par stvari, neću reći laganih, ali drugačijih od onih koje ja radim, a ja ću svoje brze standardno đa cepam, to mi je navika. Uvek kadbih napravio laganu stvar, nije mi se sviđala, kad đmgi neko napravi, puno mi je đraža. R; Nikako da završimo onaj deo priče o Nišu - našao si se u sredini kojaje mnogo manja i od Beograda i od Zagreba, u još užem krugu Ijuđi... K: Kad bend počinje u jednom gradu, onda ga grad prihvata kao takav bend. Mi smo počeh đa sviiamo odmah, iz neba, to što smo počeh da sviramo. Ljudi se nisn navikli na nas, nisu ni shvatili to Sto radimo. Mećutim, postoje Ijndi iz dmgih bendova, koji lade na razglasu, novinari koji signmo stoje iza nas. Možda ih nema puno, ali nas oni razumeju, i stoje iza onog što mi radimo, od njih imamo maksimalnu podršku. Problem je više medijski - nema gde da se pušta r’n’r, zato nijedan bend tamo, osim u priči, ne može da se čuje, nego iz mke u mku idu kasete i tako. Malo se stvari menjajn u poslednje vreme, zahvaljujući klubu „Unđerground”, koji je sad zatvoren, zato što je „Auto Nena” dala veće pare za lokal, pa sn nas izbacili, pa onda „Rok”. koji ima vcćinom starinske svirke, koji svako veče radi svirkn i tek sad vidim vrednost toga da postoji svaki dan koucert, pa makar bio mali Imač dva jaka organizatora koncerata, pa se sada to malo kreće. Kada sam stigao u Niš, nije bilo nijednog koncerta, kad sam radio KBO, to je bio prvi HC koncert u Nišu nakon šest godina! Zadnji put su svirale Tožibabe! R: Da li si našao Ijude s kojima si mogao da komunidraš. po pitanju muzike? K: Našao sam, iz dva razloga; muziku koju ja slušam, sluša puno Ijudi u Nišu, a kad ti sa tim Ijudima razgo-

varaš, iznosiš neke svoje ideje, i ako nije glupo, oni to prihvate - pa nisu blesavi! Uvek se nađu Ijudi koji su istomišljenici. Niš je lepa sredina za život, opušten je, mi se svaki dan viđamo, dobro je zezanje, dobro se pije i jede. Smiren je giad, OK. R: Stižemo do ploče? Šta bi ђ-ebalo dapredstavlja ta] alburn? K; „Deguelo” treba da predstavlja jeđnu kompilaciju niškog početka, benda koji je počeo sa nečim što je već postojalo, zato što u tom trenutku nismo imali vreme da radimo svoje stvari, pa onda pauza od dve godine - to je sad to. Prošlost jednog mog života, prošlost jednog početka tog benda u Nišu, sad snimamo ктајеш leta novi materijal, 2530 pesama. Hoćemo đa snimimo maltene dupli album koji će izaći na disku do кгаја godine. R: Materijala imate? K; Materijala imamo kao upriči, zaista smo, što se toga tiče, produktivni i nemamo nikakvib problema. Mi jesmo iz provincije, ja to vidim u Beogradu, naravno, ne Ijudi koji dođu na naš koncert i koji nas vole, već gledajući čak i medije donekle, i Ijuđi koji rade koncerte, smatraju da smo provinscijski bend. Možđa ne po muzici, koliko po statusu. Ja ne živim ovde, pa prema tome neraam apsolutne kontakte s tim Ijudiша, ja moram odande đa ugovaram svirku i tu dolazi do svakakvih komplikacija. Ljudi stoje iza svojih bendova, svako gura ueki svoj benđ, meni je apsolutno najteže da ja sam sebe guram. Ovde u Beogradu očigledno postoje neki klanovi, uopšte nije bitno ko je ko, to su ekipe koje rade jedna protiv druge. Ili, da drugačije formulišemo, radi svaka za sebe. Mi koji smo nigde, mi sa svima stojimo dobro, i mi kao jesmo dobri, i pokušavamo da se svuda übacimo u šemu, a to je, očigledno, malo teže. Najzanimljivija stvarje da bendovi u Beogradu s nama, i mi sa njima, dobro fimkcionišemo, počev od DLM, Iveka i Kazne, Dead Ideas, tu su i Radioaktivni... većina bendova.

Bozidar RADOJIČIĆ

21