Ritam

MRAK KOJI UZVRAĆA POGLED

Leoniđ je jedan od „Džukela”, ali je prilično pitom. Gitarista je ovog subotičkog punkrock sastava. Fin momak. Ne ujeda.

„ironije vremena u kojem živimo”. Pozitivna strana imena „Džukele” je što označava slobodnog psa i te fore, bez pedigrea, nezavisni ni od koga, ideš kuda hoćeš. R: Šta slušate, šta je uticalo na vas? LEO; Sva četvorica smo različita. Ja sam ostao na new waveu, dakle '77-79, Bane sluša ,JVlajke”, „Motorhead”, Draža (bas) - Bitlse, Cepeline, Sijetl, Rudi (bubnjevi) - rhythm & blues. „Džukele” su sinteza svega toga, naša zajednička linija je žestoka i jednostavna svirka. Sva četvorica imamo zdravo shvatanje гока, јег rokenrol nije samo sviranje, biti na bini, nego i poznavanje suštine slušanjem, pratiti što više pravaca, nemati usko gledanje k’o konj. Ne moraš nešto da voliš, ali treba da poštuješ, kao ja, na prirner, Hendriksa. R; Otkud naziv „ Gledajući u mrak”? LEO: Recimo, uđeš u kupatilo i ugasiš svetlo,. U mraku se ništa ne vidi, a počinješ đa vidiš svašta. Otvorenih očiju u mraku tek počinješ da maštaš, tek onda vidiš ono što želiš. R: Mislim da je najbolja sl var ~Ne tnogu da pobegnem LEO: I meni. U našem radu najbituiji je odnos u bendu, on nije obaveza, nije jposao, nego jednostavno, svako od nas ima nešto da kaže, nešto svoje. Ovo je, konkretno, najbolji Banetov tekst, koji je nastao tako što su se ntripovgali lepkom pa videli neko crveno svetlo (dioda). Tekst je nastao posle toga i govori o doživljenom stresu u odredeuom, nenormalnom stauju uopšte; ono je bio samo povođ. R: Kako vidiš sada stanje u domaćem roku? LEO: Neko kaže da je sada scena OK, tra-la-la, ali sve je to kurac. Mi nemamo svoju scenu, to hoću da kažem. Imali smo novi talas tako niko nije svirao u Evropi, a danas ne znaš ko koga tu skida. A produkcijski mi to ne možemo da iznesemo. Skiđamo Biohazard, Rage Against The Mashine itđ. Ako hoću to đa slušam, slušaću origiaale. Evo, kad su se pojavili Red Hot Chilly Peppers, svi su u Beogradu udarili po saksofonima, kao da su saksol'onc izmislili pre godinu daua. R: šta očekujele u budućnosli? LEO: Ne očckujemo ništa. Sviramo, predslavili smo se i uastojaćemo u tome. Ne planiramo da postanemo veliki, uama se samo svira. Vidiš, ovo zlo nosi i svoju pozitivnu stranu - ako te na ovu muku ništa ne pokrene, onda si propao.

RITAM: Koliko vama znači Subotica kao grad u kojem živite? LEO: Mnogo. Kao prvo, tu je tradicija Omladinskog festivala. Pošto sam '69. (kao i bubnjar, a druga dvojica su ’75.) godište, oni me vraćaju u to vreme kada sam imao 17-18 godina, pa se nadopuujavamo. Drugo, to je izgled Subotice: to je grad stvoren da ima scenu, sve je na jednom rnestu, nije velegrad, k’o mali London. Treće, i najvažnije, tu se ništa ne dešava, pa, u ovom mrtvilu, dopustiti da trune grad u kojem si odrastao - ravno je zločinu, R: Obično se u manjim gradovima oko bendova grupišu mnogi Ijudi. LEO; To je neminovno. Sve je to počelo sa pankom. Prvi takvi su bili „Nade iz inkubatora”, bend iz sela Bikova, nastao ’7B. držali su probe u štali. Bili su kvalitetni, čak su svirali kao predgrupa UK SUNS-ima u Subotici 87. Onda, „Proces”, koji je imao iza sebe 50 ludaka, čak je izdao singl sa nekom grupom iz Švedske, pa „Marseljeza”, „Đuzepe Karabino”, „Pečeni karasi”, „Debili u pro-Iаш”... do polovine 80-tib kada je počelo sve da puca. Od ’9O. je svc krenulo naopako. Tek kada su Ijudi iz onog vremena uticali na to da pozorištc, TEAT-ROK, ponudi svoje prostorije, negde ’92. bukvalno se oformilo desetak bendova, R: Dakle, novu generaciju je slvorila instilucija. Kako si ti došao u „Džukele"? LEO: Ja sam prvo bio u hard-core bendu „Allegro”, imali smo snimljen materijal (nismo ga objavili), svirali smo i u Mađarskoj. Aprila ’92. sam slučajno došao u „Džukelc”, koje su se tada zvale ~Phoenix”. Situacija je tada bila grozna, svi smo živeh k’o džukele - to je uegativna slrana imena. Što bi rckao Bane (Slobodan Vukosavljević. glavni u bendu - prim.R.), ime smo promenili zbog

Zoran PENEVSKI

22